недеља, 07. новембар 2010.

Stadionska groznica

Dolazak na vlast semaforske koalicije hronološki je smešteno u vreme koje predominantno karakteriše sistematsko suzbijanje slobode mišljenja, svesti i savesti. Iako se vladajuća garnitura nikako ne može pohvaliti nekim zapaženijim rezultatima na polju ekonomije, smanjivanju socijalnih razlika, kreiranju novih & preko potrebnih poslovnih šansi te, ukupno gledano, bilo kakvim boljitkom u pogledu kvaliteta života, što su sve bile prazne priče za predizbornu kampanju, zapažen je marljiv politički rad na kreiranju novog, izvitoperenog morala koji bi svojski pripomogao u dokazivanjima teza da je crno u stvari belo, a žuto bar malo i sve više crveno.



Srbija se kao državna tvorevina nikada nije mogla pohvaliti visokim stepenom političkih sloboda. Njeno ustrojstvo uvek je karakterisao strah vladara od podanika, i roptanje sa servilnošću u suprotnom smeru. Garašaninovska klica unela je u državno telo pandursku logiku koja je od samih početaka bila krivo ustrojena: umesto da štiti građane koji u njoj žive, monopol sile je stihijski oduvek štitio ono što se zove državom od njenih građana. Na ovom mestu treba uzeti u obzir realne teškoće koje su pogodovale suspendovanju i razvijanju prava na slobodnu savest - sve države koje se mogu podičiti nekim dostignućima u ovoj oblasti prolazile su kroz dugačka mirnodopska razdoblja, uspevajući da koriguju unutarnje autoritarne impulse ukoliko bi se isti usled poremećaja prilika pojavili. U Srbiji, ipak, o dugačkom periodu mira se i dalje sanja, te autoritarnost, kojim god bojama da se premaže, nikako ne uspeva da promeni svoju porobljivačku suštinu usmerenu ka zgrtanju.
Iako plod političke trgovine, u kojoj su glasovi simpatizera koalicije SPS/JS/PUPS prevedeni na suprotnu stranu, trenutna vladajuća garnitura se usled sopstvene krhkosti odmah po ustoličenju bacila na učvršćivanje sopstvene vlasti. Prvo su disciplinovani najvažniji mediji, dok je relativna "sloboda" data onima koje prati senzacionalistička reputacija čime je postignuto da kategorija istine bude tabloidno degradirana. Kao nekada u komunističkom Sovjetskom Savezu gde se nešto nije dogodilo dok to "Pravda" ne objavi, slično je i u Srbiji, koja ima dugačku tradiciju medija u službi države, kojoj su se priključili i svi ostali kojih se egzistencijalno tiče zajednički bezalternativni evropski zadatak. 
Pošto je medijska disciplina ustanovljena, sa stanovišta novog/starog morala se krenulo na sledeću tačku - stadione. Stadioni u domaćoj političkoj mitologiji igraju važnu ulogu jer predstavljaju jedno od retkih javnih mesta koja su izopštena od totalne kontrole. U ambijentu blokiranog političkog sistema u kome se ne može nesmetano i uljudno izraziti sopstveni politički stav, stadioni služe kao ventil za frustracije i nezadovoljstvo. Da se ne lažemo, širom sveta stadioni i niču kao pečurke posle kiše zato što je njihova uloga u opijumizaciji naroda nezamenljiva. Nekadašnji sportista i alternativni filosof Duci Simonović je to slikovito objasnio na primeru Brazila u kome 90 % obojenog stanovništva živi podjarmljeno pod 10 % mahom belaca zavidnih krupnokapitalističkih performansi. Između favela i raskošnih vila stoje stadionski bedemi da otupe svaku mogućnost direktnog socijalnog revolta (U međuvremenu izgleda da je predsednik Lula da Silva, predsednik sa završena četiri razreda osnovne škole i nadničar od svoje 12. godine, malo popravio raniju situaciju).
I Srbija, iako se nalazi u Evropi, se ubrzano preobražava u kapitalističku tvorevinu latinoameričkog tipa u kojoj šačica drži sve, a svi ostali ništa. U doba političkih previranja, što je opšte mesto prošlosti ove zemlje, stadioni često postaju neka vrsta skupštine na otvorenom, pošto se institucije pre mogu svrstati u red ikebana tzv. političkog sistema, sa jasnim naglaskom na formalno (bez realne vlasti u rukama). Tako je bilo i u nekadašnjoj državi - recimo 29. novembra 1982. (?) navijači Hajduka su na meču sa Partizanom razvili transparent "Naš dragi Hajduk" sa podebljanim početnim slovima, dok su srpski navijači sve brže učili raznorazne četničke napeve od kojih je "Druže Tito tebe Srbi lažu, oni vole đenerala Dražu" posebno slikovit. Navijači Partizana su u vreme bratstva i jedinstva skovali klicalicu "Tito, partija, crno-bela armija". Usponom Slobodana Miloševića došlo je do artikulacije promene političkog raspoloženja - navijači Zvezde su u oduševljenju pevali "Delije, Delije 'ajmo svi u glas, SM navija za nas", da bi nešto kasnije preCednikovo bilo zamenjeno imenom Vuka Draškovića, sve dok vođe navijača, od kojih su mnogi nešto kasnije uzeli učešće u ratovima pod komandom Željka Ražnatovića Arkana nisu zabranili političke podele na tribini (a istini za volju, protiv Arkana krajem devedesetih nije smelo da se peva). Zajedničko svim srpskim tribinama u to vreme je bilo skandiranje kraljevini Srbiji. Za to vreme, navijači Sarajeva su svoj dnevni boravak začinjavali pesmicom "Boja dresa - boja fesa".



Sledili su Maksimir, Poljud i drugi indikatori krvavog stavljanja tačke na državnu zajednicu svih Južnih Slovena.
Naravno, sveopšta politizacija društvenog nesmetano je generisala sopstveni stadionski eho. Pad Krajine je na Zvezdinom Severu dočekan pesmom "Slobo pizdo, Krajinu si izd'o", sve se glasnije čuo poklič "Bando crvena" a zatim i "Spasi Srbiju i ubi se - Slobodane". Navijači Obilića su se dozivali pitalicom "Ko je ubio Murata!? Obilić, Obilić, Obilić...", u vreme sumnjive dominacije vračarskog kluba domaćim terenima mogla se čuti i ona "I da mi ponude Cecu i Tigrove neću ih nisam lud da idem na haški sud", a ilustrativna je i pesma "Za Žarkovo ne bih navijao nikad, njihova me boja dresa podseća na džihad" za koju sam u međuvremenu zaboravio ko je skovao. Ratni bosanski repertoar činila su dva slogana "Nož, žica, Srebrenica" i "Pala je, pala je, pala je na Markale", hrvatski navijači su pevali "Ubi', ubi', ubi' Srbina" i slovenački evergrin "Srbe na vrbe" uz klicanja Jasenovcu, Anti Paveliću i Dinku Šakiću, ljubljanski zidovi ukrašavani su grafitima "Pliva patka, pliva guska, Srbija će biti Turska", a zatim i "Srbija k'o Nokia, sve manja i manja", što su nešto kasnije navijači Prištine pretočili u transparent.
Vreme NATO agresije ostaje zapamćeno po skandiranju sjajne "Jebeš mostove, čuvaj stadion" koje je po pravilu pratila široka upotreba monopola sile. Tadašnje stadionsko raspoloženje išlo je na ruku tadašnjoj opoziciji pa su se navijačke umotvorine sve češće mogle čuti na političkim mitinzima.



Ulazak u novu fazu kosovske krize pratio je pojačani sentiment po ovom pitanju praćen pokličima "Kosovo je Srbija", "Kosovo je srce Srbije" i "Oj Kosovo, Kosovo", a zanimljivo je da je ovo pitanje zaokupilo i brojne navijačke grupe širom Evrope, što bi trebalo da bude ubedljiva ilustracija teze da pauperizovani (lumpen)proletarijat ima svoje socijalno utemeljenje u manje-više svim evropskim zemljama. Kao što određene društvene okolnosti pogoduju popularnosti i širenju naci-fašističkih ideja, i njihovom preskakanju marginalnih 5 % (države koje drže svoje ekstremne elemente na tom nivou imaju uobličen politički sistem),  sličan je slučaj i sa navijačima širom sveta - gde su potlačeni i nezadovoljni, tu se nešto događa na stadionima. Dakle, srpski navijački pokret u tom smislu nije neki izuzetak, i sigurno zauzima mesto u gornjem delu lestvice po svojoj navijačkoj reputaciji - u svakom slučaju iza Engleza i Italijana (utemeljivači tifo & hool pokreta), Grka i Turaka (najveći stepen fanatizma), a tu negde sa Rusima, Poljacima i Hrvatima, verovatno i sa Belgijancima.
Veliki deo nekadašnje opozicije sačinjava sadašnju vlast u koaliciji sa fejsliftovanom nekadašnjom vlašću. Tzv. Miloševićeva (crveno-crni vs svi ostali) i Đinđićeva linije podele (DOS vs. DSS i svi ostali) je modifikovana u Tadićevu liniju razgraničenja koja se menja iz časa u čas, kombinujući iskustva dve prethodne demarkacije (ove linije sam pozajmio od Slobodana Antonića, čisto da vas upozorim na "retrogradne elemente" u mojoj misli). Pošto su mediji stavljeni u džep, prešlo se na sledeću fazu pacifikacije - otupljivanje oštrice stadionske opozicije. Ako su u društvu relativno lako uspostavljeni uzusi licemerja kao jedini principi u društvenom saobraćaju, čije su glavne karakteristike poltronstvo, poltronstvo i poltronstvo, na stadionima nema takvih obzira (mada svakako ima cenzure) te oni služe kao neprijatno podsećanje na realnije stanje stvari. 
Događaji za vreme gej parade i antraks u Đenovi imali su za cilj da pospeše odijum prema navijačima kao jedinom gorućem problemu ove tzv. države. Čini se da se u tome nije uspelo u zadovoljavajućoj meri, što ne treba preterano da čudi, pošto je ionako klimava većina kojom operiše vlast na staklenim nogama zapela iz sve snage da bude percipirana kao monolitan glas čitave Srbije. Pošto je to veoma daleko od istine, te takav način vladavine prirodno budi otpor, a uobičajeni kanali političkog reprezentovanja su ili blokirani ili ne služe svrsi u situaciji u kojoj ni vlast ni opozicija ne mogu da se pohvale prevelikom (ako i ikakvom) legitimnošću u narodu, koji je prema Ustavu jedini nosilac suverenosti, nije iznenađujuće da na stadionima ne jenjava "subverzivna" politička aktivnost. Država po svom starom dobrom običaju ponovo poseže za pandurskom logikom i zavodi cenzuru - na jučerašnjoj utakmici između Zvezde i OFK mogla se čuti pesma "Spasi Srbiju i ubi' se Borise" koju je paradržavni veb-sajt B92 okarakterisao kao morbidnu, što ekspresno ulazi u podebelu antologiju novinarskog beščašća u Srbiji, onog najbesramnijeg poltronskog licemerja, koje na kraju krajeva i  generiše pevanje takvih pesama.



Danas se na utakmici Smederevo-Rad dogodila još drastičnija stvar. Pošto su zloglasni navijači Rada počeli sa skandiranjem spornog pokliča, utakmica je nakratko bila prekinuta! Srpski navijači bez obzira na klupske boje redovno na utakmicama pevaju "Ubi', zakolji, da Šiptar ne postoji" i "Ubi' Hrvata da Šiptar nema brata" i nikome nikad nije palo na pamet da zbog takvih huškačkih pokliča prekida utakmice, ali se lik i delo "predsednika republike" izgleda mora zaštititi po svaku cenu.
Sve ovo su jasni pokazatelji da se na velika vrata vratio verbalni delikt, koji je na ovim prostorima u poslednje vreme već dovoljno popularisao Tribunal u Sheveningenu. Na ovaj način podgreva se atmosfera straha koja u bliskoj budućnosti može imati katastrofalne posledice, od kojih se već ruinirana Srbija očigledno obezglavljene vladajuće garniture neće lako oporaviti.
Za kraj, mala napomena, u duhu aktualne političke korektnosti (u povoljnijoj društvenoj klimi sve što sledi bi bilo izlišno, u poremećenoj atmosferi takve stvari su nužne): u ovom tekstu se ne radi o simpatijama prema navijačkom pokretu. Autor ovih redova mu ne pripada i mogao bi satima veoma argumentovano da raspravlja o njegovoj korumpiranosti, brojnim manjkavostima i nelogičnostima. No, ovde nije reč o tome. Naprotiv, ovo je simboličan protest protiv nepravde, duplih standarda i aršina koji svakodnevno čine mnogo veću štetu ovoj tzv. državi od svih navijačkih grupa zajedno. Navijači su tu samo posledica, podobno žrtveno jagnje, razularena masa pogodna da joj se nakači krstača patnje i žig srama. Medijski podgrevana histerija podseća na onu staru "kadija te tuži, kadija ti sudi" u kojoj se svaka činjenica izvrdava do tačke uklapanja u poželjnu sliku, bez prava na odbranu jer se ona tumači kao nešto nekulturno. Na primer, vođa navijača Partizana bude pozvan u TV emisiju i u njoj poprilično verbalno pokida nekoliko stranačkih radnika, sutradan se u Gestapo maniru oglasi NUNS i uputi protest televiziji na kojoj je emitovan taj program zato što je u goste pozvala "osobu kojoj se sudi"! Posle nedelju dana, jednog navijača Rada policajci strpaju u maricu i izbodu ga nožem po stražnjici i to objave samo Press i TV Pink (evo vidim sad i Blic i Alo, čestitam), a NUNS se naravno ni ne oglasi iako je bio najglasniji kada se u jednoj navijačkoj pesmi pretilo smrću jednoj isforsiranoj novinarki. Mnogim drugim novinarima su puni tekstovi tolerancije i razumevanja prema manjinama i ugroženima, a oni nikako da među njih svrstaju  navijače, jer njihova realna ugroženost nije nikada predmet njihovog interesovanja. A to su takođe ljudi, zaboga! Suština morala se ogleda u slobodnom ispoljavanju sopstvenog mišljenja, stavova i sudova bez obzira na posledice i prepreke, a ako je to mišljenje suprotno nepisanim ali odlično poznatim kriterijumima novomorala onda samo preostaje žalosna konstatacija da živimo u farsi slobode i demokratije u kojoj su pripadnici velike, pauperizovane, ponižene, devastirane i degradirane većine svi odreda bar malo navijači u očima selektivno primenjenog zakona, tako da ti zakoni važe samo po njihovim glavama, a ne za njihove glave, kako je u Ustavu zapisano. I to je nepravda, a  ona se ne može opravdati ničim osim šupljom demagogijom.


Stari ured - Borise Tadiću

6 коментара:

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Fantastičan post! Posle ovog, stvarno je svaka reč suvišna.

Zoon је рекао...

Odličan tekst.

To što se slogani ponavljaju (Spasi Srbiju i ubij se Petre Petroviću) govori da nam je pamćenje kao u kolibrija (ili koje već živuljke), pa zaboravljamo sve nakon nekih 27 sekundi i jopet iz početka.

Tu je Markuze bio dobar kad je rekao da bez poznavanja sopstvene istorije nema kritičke svijesti. A mi stalno pričamo o nekim (astronomskim?) revolucijama i anno-zero ideologijama.

Izgleda da samo stadioni, na svoj nesvjestan i poluretardiran način, nešto i pamte.

kodimir је рекао...

da dolijem malo

Sloba je ipak nenadmasan sa onim svojim "Upravo sam saznao sluzbene rezultate predsednickih izbora koje je saopstio savezni ustavni sud...Voja davno pobedio...Unuk Marko...stavi vise putera gladan sam...etc"

ali mu se BoTa ozbiljno priblizio sa "Država ne plaća komunalije zato što nema novca.., a nema novca zato što je slaba privreda, a privreda je slaba zato što je slabljena u mnogim decenijama u prošlosti..Loše se osećam kada saznam iz medija da se to nije desilo..."
Cist DP...ajm sori...sori.sooori.

nasdvoje је рекао...

šta je DP kodimire?

kodimir је рекао...

DP-Double penetration

Država nema novca pa ne plaća+Loše se osećam

a i to je mali citat iz poslednje epizode South Parka :-).

P.S. Za Mareta: mlak mi ovaj novi Maserati, ništa bez originalnog bubnjara

nasdvoje је рекао...

da da, i ja sam primetio tadićevu verbalnu sklonost ka kreiranju vajkajućih vagonskih kompozicija u kojem on kao zadimljena lokomotiva vešto objašnjava putnicima-namernicima zbog čega nemaju za kartu. tako da umesto da se otkačinje prvo, otkačuju se drugi, i dosta to raspevano zvuči ali se ne maže na leba. čak ni sa tim ne bih imao problem, da sam tadić nije legitimisao sebe kao jedinu moguću nutelu a sad se jasno ispostavlja da je samo šipak bez marmelade.

(skinuo, ali nisam još slušao, sviđa mi se ascent of everest)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.