El Guincho - Pop Negro (Young Turks)

Zanemarimo za trenutak trend po kome je nužno biti kritičan prema Mreži i suočimo se sa činjenicom: Internet je dobar. Posebno onaj njegov blogovski deo. Svako ko je proveo devedesete u svakodnevnom jurenju diskova i kaseta, doživeo je da mu se ispuni tadašnji san: u mogućnosti je da čuje muzike koliko mu se prohte. Kako to obično biva, halapljivost je brzo prepustila presto prezasićenosti. Idealizuje se vreme u kome se jedna kaseta slušala po više meseci. Danas je takav scenario nemoguć. Po prirodi stvari, ljudi ili neće slušati ništa, ili će se uplesti u kolo kome nema kraja.

Kad malo bliže osmotrimo ovaj fenomen u njegovoj celosti, u očne kapke upada jedan interesantan nus-efekat, a istorija je čitava satkana baš od takvih nus(n)osti - obilje kojim smo zapljusnuti pružilo nam je priliku da istinski demokratizujemo svoj muzički ukus. Ne znam za druge, ali od pojave kabla u mom životu upravo je ova sporednost pronašla svoj put do glavnog toka. Desetine i stotine autora ne bih nikad u životu čuo da nije bilo neta - iz onog kasetaškog perioda zacrtao sam postulat koji sa strane ostavlja brigu da nešto što valja neće naći put do tebe - SVE što valja će naći tu nedokučivu stazu. Samo što je sada i aktualnost ušla u ovu igru, kalkulaciju i računicu - više nisi deklasiran mestom na kome obitavaš. Da li to advokatišem globalizaciju? Verovatno, mada sumnjam da je njenim kreatorima bilo baš u planu da mi prekrate slušalačke muke, imaju ta gospoda preča posla.

Pošto je 2007. Panda Bear objavio svoj sada već mitski Person Pitch koji je u veselo-shizoidnom maniru poništio vremensku dimenziju brojnih istorijskih pop rukavaca u jednu celinu, godinu dana kasnije pravo iz Barselone oglasio se Pablo Díaz-Reixa poznatiji kao El Guincho (jedno od letovališta na Kanarima) svojim albumom Alegranza originalno objavljenog isto 2007. (ne bih nikad došao do njega da ga "slučajno" nisam skinuo sa jednog od blogova sa desne strane) koji i dan dans zvuči  kao ekstrakt Person Pitcha - sve na njemu je bilo bar za dlaku divljije, frenetičnije i veselije u odnosu na prilično ludog američkog rođaka. Ovaj (hipsterski) trend se nastavio prošlogodišnjim lumperajem Dana Deacona i ovogodišnjim pop umivanjem čitave storije još jednih Španaca po imenu Delorean.

Baš kao što je Panda Bear član Animal Collective, tako je El Guincho kao član sastava Coconot ubrizgao preko potrebnu svežinu i kolorit zvuku koji se do imbecilnosti sviđa nekolicini dok je većina  (drugi) čitavo ovo muziciranje preferiralo da isprati rečima "Je l ovo preskače disk?" i tome sličnim neinventivnim prijavama. Srećom, grudva koja se putem blogova zakotrljala nije bila od onih koja se tek tako može zaustaviti i El Guincho je od čitave situacije profitirao tako što se našao u prilici da se obrati mnogo većem auditorijumu, nego što bi to bilo i teorijski moguće pre recimo 10 'dina.

Avaj, masovnost sa sobom donosi uniformnost i Pop Negro protiče u znaku svog imena, sa akcentom na prvu reč. Umesto da kroči dalje u sopstvenu muzičku prašumu duginih boja, El Guincho je odabrao formatiranje koje ga približava onome što je ove godine već ponudila pomenuta grupa Delorean, doduše u malkice anarhičnijem tonalitetu, ali sasvim unutar davno ustanovljenih granica koje je na debiju prelazio svakog trena. Iako dugačak tek nešto više od pola čuke, Pop Negro, posebno u svom drugom delu, ume da udavi svojom anesteziranom monolitnošću. Za tzv. hipstersko poimanje stvari, ovo nije loša ploča i sigurno će naći put do svojih novopečenih fanova (posebno anglo-saksonske veroispovesti), ali u ovom kutku globalne mreže ostaje nemali žal što se mogućnosti nisu  realizovale drugačijim, neuobičajenijim tokovima kada je za tako nešto već postojala zdrava osnova. Umesto tužnog kraja, tu je "latino" putokaz u hipnotičkom pravcu, za sve zainteresovane.