недеља, 28. новембар 2010.

Na slovo, na slovo... D



Bauk Squad - Beograd je ghetto

Dimni signali koji su se u poslednjih nekoliko dana mogli primetiti iz pravca predsedništva mogu se svesti na onu narodnu: "mož' da bidne, ali ne mora da znači." U svakodnevnom životu, ta umotvorina je korektiv preteranom, najčešće neosnovanom optimizmu i ima otrežnjujuća svojstva. U pseudo-borisokratiji, po svoj prilici ne važe iskustva iz svakodnevnog života - od podanika se očekuje da sve shvataju ulepšanije nego što u stvari jeste, u suprotnom može biti mnogo gore, što je domišljat način da se digne cena groznom.
Elem, družio se Tadić juče sa onima kojima ostavlja ovaj simulakrum od države - studentima. Samo 6.5 % srpskog stanovništva ima neku od fakultetskih diplomam a trebalo bi da ih je oko šest puta više. Predsednik je bio krajnje otvoren sa omladinom i svima koji se tako osećaju (ne rekoše nam na Javnom servisu po kome kriterijumu se sastavljala ta klika) - za vas ova država nema para i ne može ništa da vam garantuje, iako ste meni lično vi veoma simpatični. Tu negde može da se napipa harizmatska priroda Tadićeve vlasti - ona počiva na ličnim utiscima a ne na zakonima. Zakoni su mrtvo slovo na papiru,a tu negde treba tražiti realne domete državnosti Srbije. Ima ih, u tragovima. Alergični na badem neka se pripaze!
Rekao je Tadić tom prilikom sve ono što je svako ko je išao u školu duže od deset godina bar jednom pomislio za sebe - "čemu sve ovo prijatelju, kad od ovoga nema 'leba." Reče Boris da država ne može da finansira lično usavršavanje studenata, već da fakulteti moraju kao pupčanom vrpcom da budu skopčani sa privredom, koja, slušajte al' da niko ne čuje, više ne postoji nego postoji.
Iskreno se zabrinuo Tadić šta će mediji da naprave od ovih njegovih izjava, u fazonu "jadan ja, ali mora i to neko da radi." Lakrdija je preblaga reč za ovaj verbalni luping. Mediji, koje drži čvrsto u šaci, nisu se previše igrali sa vatrom - i RTS i mali RTS koji u svom imenu ima jedno slovo i dva broja su dozirano preneli predsedničke bojazni u vidu mudrosti anesteziranom stanovništvu koje se drži u permanentnom egzistencijalnom strahu i čije se strasti predano raspiruju na najniži farmerski način. Simulira se i borba na nekoliko frontova, priprema se teren za dalje predstave - bogataši pazite se, kriminalci čuvajte se. Eto, Beko i Ražnatovićeva stoje na putu našoj kolektivnoj sreći, i mi smo to do sad tolerisali ali nemoj neko da misli da će da se izvuče iz škripca, osim ako, naravno, nije u talu sa nama. Tad mu je sve oprošteno, i tad su mu sva vrata otvorena. Je l' tako Tadiću? Pitaćemo tu mladost koju si zaposlio i još ne znaš da li si pogrešio. Evo recimo perspektivnog Radujka, vunderkinda srpskog razvoja i istančane demokratske misli.
Pre dve godine puna su im usta bila demokratije koja je bila shvaćena kao preduslov za sveopšti razvitak koji će dovesti do povećanja nula u iznosu zarada. U međuvremenu su se i plate i te priče pretvorile u zaokrugljene nule koje lepo zvuče i izgledaju na papiru, ali nemaju veze sa realnošću. Kako bi se nadomestila ta neprijatna činjenica, treba pokazati da ste upoznati sa situacijom na terenu - jeste, loše je, teško se živi. Ali, ako neko misli da je posao vlasti da sedi u foteljama i komentariše situaciju koja je prilično jasna i slepcima, a da se pri tom faktički ništa ne čini, onda je krajnje vreme da se prekine sa tom uzurpacijom vlasti. Sve ostalo je demagogija, što je mnogo neprijatnija & preciznija reč za tadićevsku nazovi-demokratiju.


Beogradski sindikat - Balada disidenta

U čemu je problem ove vlasti? Nećemo biti toliko drski da sve svalimo na nejaka predsednikova pleća koja se ubrzano povijaju kako to telo napusti granice ove zemlje i karakteristično se nasmeši nekom od graničara. Tačno je, mnogo je toga semaforska koalicija nasledila iz prošlosti, ali jedno je kad problemu prilaziš kao problemu i učiniš nešto u pravcu njegovog rešavanja, a drugo je kad to nasledstvo gledaš ispod oka, dok ti se na licu očitava jedno veliko "jebiga!". To znači da je tvoja vlast sastavljena od sve samih Ahilovih peta, a kad je tako onda to i nije vlast, nego simulacija iste, ono što Dačićevi plavi puleni rade kad izvode ulične performanse pretresanja nabudženih vozila sa zatamnjenim staklima.
Osim što skrušeno priznaje da love nema ni za jedno pivce u gradu, Tadić je sumnjičav i u pogledu ostvarenja one briljantne zamisli racionalizovanja izvršnog aparata vlasti. Eto, on bi voleo, ali mi moramo da imamo razumevanja za njegove natčovečanske napore da to što bi on voleo ipak ne može. Ne ume i ne zna. Verovatno i ne sme. Tako dolazimo do sveopšte konfuzije - imamo vlast koja ne zna šta bi trebalo da radi, pa ne treba preterano da čudi što joj nije jasno ni koja je suštinska uloga školskog sistema.
Ne dragi predsedniče, niste u pravu. To ne može da se izrekne ni na jednom od medija, pošto ih sve kontrolišete, verovatno ne lično, ali neko od vaših odanih omladinaca svakako. Pominjete privredu, a da se pri tom ne zna na šta zapravo mislite? Da nije industrija? Da vam kažem nešto - većina zemalja za koje se sa pravom tvrdi da su razvijene su napravile zaokret od sekundarne ka tercijarnoj industriji. Laički rečeno, od proizvodnje dobara su se prešaltali na proizvodnju usluga. Da bi vaša usluga bila kvalitetna u nju moraju biti ugrađeni lični kvaliteti onoga koji uslužuje. Vi kažete da za to nema para. To znači da vi tvrdite da se u Srbiji ništa bitno neće promeniti. Vi ste došli na Vlast sa pričom o promeni. Dakle, vi niste govorili istinu.
Avaj, prava priroda vlasti ove garniture sa predsednikom na čelu je okrenuta svim svojim resursima u pravcu zadržavanja svojih pozicija koje sa sobom donose brojne privilegije. Problem je što je kapaciteta za taj parazitski vid bivstva sve manji - zalihe porodične srebrnine su pri kraju, prodajom Telekoma ostaće samo bezvredne džidža bidže. Ta sredstva će biti iskorišćena i potrošena za nekoliko meseci, kako bi se finansirali sledeći izbori i prodala privlačna slika o užurbanoj gradnji, Dinkić će upotrebiti svoju abrakadabru pomoću koje novčanice padaju sa neba, i tome slične trice i kučine koje ste već videli i kojima ste se već smejali, pa su vas one podmuklo uštinule za dupe i navele jednu od vaših ruku da zaokruže poželjan broj. Do tad će vas spin majstori (koji svoje pozicije u ovom društvu duguju bliskošću sa strukturama moći, te su bili kadri da tu svoju bliskost papreno naplate) ubediti da je crno zapravo belo i da, u suprotnom, od crnog ima još crnje. Benzinom umrljani podsetnik na devedesete će biti non-stop uključen, iako za tim nema više tolike potrebe, tu su nam pred očima svaki dan. Iako je velikoj većini u ovom trenutku jasno o čemu se tu radi, tempiraće se proizvodnja u fabrici utisaka tako da i časni pokleknu pred tim pavlovljevskim uslovljavanjima. Od demokratije preko demagogije do dvorjana, konture jedne velike drame koja se vrti u krug su prilično jasno ocrtane svim statistima koji, avaj nisu na slovo D, pa im ne pomažu ni sve te silne diplome i znanja kako bi živeli život dostojan čoveka. U tako hipertrofiranom sistemu vrednosti, poželjna pristojnost zaista postaje raskalašnost, pa čak i bezobrazluk koji se ne sme tolerisati, baš kao ni elementarno dostojanstvo čije se krhke granice rastežu do besmisla kako ne bi zauzimale dragocen prostor ćiftinskoj kalkulaciji koja plaća sve račune, otvara sva vrata i aminuje svim nepočinstvima, sve pod maskom reformi kojih nema, XXI veka kog nema i Evrope koje, u dogledno vreme, neće biti. A život zaista ne može da čeka.


Paid In Full - Ovde vreme je stalo

2 коментара:

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Gledala sam juče na televiziji to čuveno obraćanje predsednika u kome eksplicitno kaže da je lepo, zbog njih samih lepo, što se školuju oni koji s tom diplomom ne mogu da doprinesu privredi, ali da je - beskorisno! Predsedniku lično, Borisu glavom i bradom, simpatični su ti mladi ljudi, ali...
Mislila sam da ništa više ne može da me iznenadi, kad ono... ispade da s diplomom mogu da se ubrišem.
I stvarno - šta imamo od toga što znamo da je Zemlja okrugla, što smo pročitali Rat i mir, što razlikujemo integrale od binarnog računa... Ma, trice i kučine. Treba uživati u ovolikoj demokratiji i diviti se herojskim naporima vlasti da nam popravi život. Što to ne može da uradi, svejedno, ipak se trudi. Neko drugi ne bi se ni trudio, zato - glasajte za Borisa, bez njega ništa.
Ne bih ni znala u koliko dobroj državi živim da mi predsednik, Boris Tadić glavom i bradom, lično nije rekao.

nasdvoje је рекао...

ma zapenio sam sinoć, ovo su jutarnje umiveni zaostaci te pljuce.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.