Događaji u prethodnih nekoliko dana dovoljno jasno govore da nam se bliže izbori. Prve poteze je povukla vladajuća stranka, što javno, što preko svojih satelita, da bi na ovakav razvoj događaja vrlo brzo reagovala i opozicija.
Potezi Demokratske stranke ili strana koja na evropskoj liniji podele zauzimaju pozicije bliske njoj (uglavnom još radikalnije) bacile su medijsku prašinu u oči serijom inicijativa koje bi trebalo da proizvedu utisak da se nešto radi. Politički marketing uvek želi da stvori takav utisak, on je zapravo fabrika utisaka skrojena po modelu šou biznisa, čiji finalni proizvod ne mora da bude istina - mnogo je bitnije da nešto izgleda da jeste, nego da zaista jeste. Pošto su mašine očigledno puštene u pogon, znači da su izbori blizu, jer čim počnu predizborne kampanje, sve postaje užurbano & radno, uspesi se nižu, a dobre ideje kao da silaze sa pokretne trake. Problem je samo u činjenici da su te ideje sredstvo za očuvanje/osvajanje vlasti a ne cilj sam po sebi, i u tom naizgled nebitnom detalju ogleda se veličina tragedije ovih inicijativa.
Predsednik Tadić nas je već navikao na odurno samoreklamerstvo pri unutarstranačkim susretima i ne namerava da menja ploču. Veoma mu se dopada žuti vinil na kome je utisnuta pesma "Od nas nema bolje" pa peva li peva jednu te istu melodiju u kojoj ne manjka zastrašujućih elemenata suštinski protivnih demokratskoj proceduri i samoj ideji demokratije. Još veći problem po samog odašiljaoca je rabljenje ideja sopstvene savršenosti, koje nastaju u delikatnim momentima, te približava trenutak kada on počne da veruje u sopstveni marketing što se uglavnom porazno odražava po one kojima se vlada. Dakle, shvatili smo, DS-u i njenom prvaku je više stalo do sopstvenih pozicija nego do opšteg dobra, u tom odnosu oni stavljaju znak jednakosti kako bi dodatno poboljšali sopstvene već superiorne pozicije. U tom manevru ima osionosti koji se vrlo lako može obiti o glavu onima koji se igraju tom vatrom.
No, drugi skorašnji juriši zaslužuju više pažnje. Reč je o brižljivo planiranom ataku na javno mnenje koji bi trebalo da umire sve ciljne grupe potencijalnih glasača trenutnog režima. Vi ste od tvrđih? Imamo robu za takve! Možda ste među mekšima? Nema da brigate! Neki ste treći? Ha ha, imamo smernice i za vas.
Za ove skoro dve i po godine trenutne koalicije (mada DS vrši vlast skoro četiri godine, njen lider 6,5!) već smo čuli mnogo zanimljivih ideja koje su se napuštale u fazi nacrta. To je radio i Milošević, pa čak i Đinđić, sad tu svetlu tradiciju nastavlja Tadić. Za sve njih kao da je reforma teško dokučiva istina koja obitava u svetu ideja, pa kad se pusti u promet onda će već sama nekako da se izbori za sopstvenu realizaciju, a inicijatori smatraju da su već obavili svoj deo posla kad su takve zamisli izrekli. Svakog čuda za tri dana dosta, sledi higijensko pranje ruku pa povratak na nove radne zadatke koji se u sličnom aljkavom maniru verbalno obrađuju.
Iz agresije NATO smo već naučili da kad politici ne cvetaju karanfili slamka spasa traži se u moralu. Tako je Tadić, očigledno zabrinut za svoju dugoročno neodrživu poziciju udario na slabu tačku - narkomaniju. Manirom diplomiranog psihologa, shvatio je da je narkomanija socijalna bolest i onda to obznanio svim štićenicima ovog popravnog doma. Narkomanija je solidan štih na koji igraju igrači u neizglednim pozicijama - SPS je nakon NATO agresije odigrao sličnu ruku osnivajući fondaciju FONAS, gde su se u društvu opojnosti baškarili i alkohol i sekte. Bilo je nekog suštinskog licemerja u toj priči, kada se znalo koliko je tadašnja vlast doprinela bujanju ove pošasti, da upotrebimo predsednikove prosvetljujuće izraze, a čitava priča hara nesmanjenom žestinom i dan-danas. Naravno, postavka je pogrešna - ako hoćeš da rešiš bilo koji problem polaziš od njegovog uzroka, a bojim se da su i onda i sad oni koji bi da rešavaju ovaj problem njegov integralni deo. Ali, znate kako, priča lepo zvuči, pa što da se baci kad može da posluži u kupovini vremena?
Još lepša je ideja rekonstrukcije Vlade sa ciljem njene ekonomizacije. Zaista, Srbija ima jedan od najglomaznijih aparata izvršne vlasti, koji je u bliskoj prošlosti bivao veći čak i od kineskog. Na papiru ova ideja zvuči sjajno, ali procena je da je čeka sudbina druge slične ideje - smanjenja broja poslanika u skupštini. Zaista je van pameti da zemlja veličine Srbije ima 250 zakonodavnih predstavnika naroda, ali se verovatno ne sećate da je išta preduzeto po tom pitanju, jer nije, mada se predsednik oglasio i tim povodom jednom prilikom. Bojim se da je i sada samo malčice naglas mislio, bez želje da zaista zasuče rukave.
Treći udarac nije stigao iz stranke već iz njoj veoma bliske porodice Đinđić - advokat Srđa Popović je podneo prijavu protiv Koštunice, Tomića i još nekih simpatičnih likova zbog pobune JSO 2001, jednog od najtužnijih trenutaka novije srpske istorije u kome je postalo jasno da su državotvorni snovi pusti san. Iako je deo javnosti sjajno pripremljen za ovaj korak, pošto se u njoj već stvorila atmosfera linča karakteristična za sovjetske metode vladavine, pitanje je zašto se do sada čekalo na ovaj korak. Jasno, izbori su blizu, a DS će nedostatak lako dokazivih rezultata nadomestiti prljavom igrom u kojoj verovatno neće prezati ni od čega.
Lično nemam sumnji u Koštuničinu umešanost u atentat na Đinđića, jer je za njegovo izvršenje bila potrebna mnogo veća logistička i organizatorska sposobnost od one kojom je on tada raspolagao, no njegova stranka se ponela poput slona u staklari kretenskim saopštenjem u kome je udarila na Popovićevu ličnost u prilično džukačkom maniru, pominjući ustašu Artukovića, bivšeg klijenta beogradskog advokata, kao anomaliju samog Popovića, čoveka koji se zalagao za bombardovanje Beograda i Srbije tokom devedesetih. Ovo je još jedan primer idiotske zloupotrebe istorije - koja nas je već naučila da se sa njom mora rukovati izuzetno brižljivo ili odosmo svi u vazduh. Drugim rečima, DSS je izabrao loš tajming za puštanje u promet te činjenice na potpuno neosnovanim osnovama (esencija advokature je u činjenici da se klijent ne odbija ma ko to bio), sa željom da odigra igru na kartu emocionalnosti, što nipošto nije mudar izbor. Sličnu grešku je napravio predsednik Zvezde Lukić kada je lansirao dugo prećutkivanu priču o jugoslovenstvu FK Partizan nakon što je njegov tim prilično glatko poražen u ključnom derbiju prošle sezone. Loš tajming u ovom smislu demonstrirao je i Milošević nebrojeno puta tokom svoje (straho)vlade, da sad ne idemo mnogo unazad u prošlost. Na kraju balade, oni koji su koristili taj način opštenja imali su više štete nego koristi od njega, zato što su njim rukovali u očiglednom afektu koji je za ljude na položajima luksuz koji sebi ne smeju dozvoliti, iako rade šta im se prohte. Sigurno im nije lepo kad vide da je izrugivanje jedini efekat koji proizvode, te im ne preostaje ništa drugo nego da se malo, koliko je moguće, saberu.
Odgovor na sve ove akcije vlasti stigao je iz SNS koji se i defintivno ustoličio kao saborna stranka opozicionara. Kvartet fantastiko osim Tome Nikolića sačinjavaju sve sami reformatori poput Milanke Karić, Vulina i Velje Ilića. Kad mekim očima pogledamo sve ove naduvane šlaufe za spasavanje, postaje mnogo jasnije zašto sve ove godine toliko tonemo.
Постови
6 коментара:
Da, samo ovo nije nikakav gaf DSS već nešto što predstavlja matricu njihovog ponašanja bar poslednjih 10 godina. Ljudi su pre svega krajnje nesposobni za politiku, obaška što je u pitanju (čast izuzetcima) skup popriličnih smutljivaca i narodski rečeno jajara ili sa druge strane tipova koji su ideološki, bar za mene, krajnje neprihvatljivi (ona struja koja prikriveno koketira sa retroljotićevštinom). Gajiti bilo kakvu iluziju da oni mogu biti generator bilo kakvih zdravih promena je iluzorno. Kao što to ne može biti ni bilo ko drugi iz tzv. "opozicije".
U vreme kada je "druga srbija" konačno počela da skida poslednje slojeve šminke i kada se sve jasnije vidi da se iza njih kezi jedno totalitarno (fašističko?) lice potrebno je nešto poput širokog Narodnog Fronta da se suprotstavi. A po nekoj istorijskoj logici i iskustvu takve pokrete je uvek predvodila levica, al jebiga, mi levice nemamo.
p.s
jeste, priroda "druge srbije" se odavno mogla nazreti, ali samo kažem da su sada stvari već manje više ogoljene
p.p.s.
i ja mislim da Koštunica i DSS nemaju nikakve veze sa atentatom ali to ne menja moje mišljenje o njima. pricipijelno ću ih uvek braniti (kao i Dveri) od gebelsovskih napada Brankice&comp poput onog od sinoć ali ništa više od toga.
nećemo se složiti oko matrice i krajnje nesposobnosti za politiku, posebno uzimajući u obzir konkurente. uprkos ispoljenim velikim slabostima, njegovu vladavinu pamtim i po spremnosti da se uči na greškama (slučaj čolić, slučaj residents), nekim genijalnim oblicima političke kreativnosti (dobrovoljne predaje), i po stepenu političkog pluralizma i medijskih sloboda koji su neuporedivi sa današnjim faktičkim monizmom i podrazumevajućom cenzurom. polazeći od sebe, mogu da kažem da sam se osećao slobodnije tada nego danas. ako za sve ovo prethodno grešim, drugo me nikad ne vara.
ne slažemo se ni oko uloge levice. pre svega taj pojam je manjkav - ovde je levica bila desnica maltene 60 godina. samim tim ni desnica nije ono što bi trebalo da bude u izvornom obliku. u svakom slučaju sa koštunicom si mogao da se dogovoriš o raznim stvarima, sa onima koji dolaze na njegovo mesto nakon doktorovog medijskog autiranja - teško.
medijska mašinerija druge srbije je koštunicu izjednačila sa miloševićem na prilično sličan način kako je sloba izjednačavan sa adolfom u zapadnoj propagandi, a sve to je vrlo daleko od istine u mojim očima. stvorena je atmosfera da je podržavanje koštuničine politike u celini ili delovima nešto krajnje sramotno i nemoralno, da ne kažem fašistički, što je vrlo opasno zamenjivanje teza sa elementima verbalnog linča. u tom smislu podržavam tvoju principijelnost :)
fotografija je genijalna...mare ti li si na njoj?
liči malo :)
ma složićemo se oko više stvari nego što to na prvi pogled izgleda:)
-slažem se da su medijske slobode za Koštuničine vlade bile već
-moj lični doživlja slobode je identičan tvom ako poredimo vremena, čak bih rekao da je od svih "vladara" Srbije za mog života pokazivao najmanje diktatorskih sklonosti
kada sam rekao "nesposobnost za politiku" verovatno sam se pogrešno izrazio, mislio sam na ovakve izjave i krajnje nesnalaženje u medijskoj sferi a i to je politika, nažalost.
drugo, previše puta su im se desili takvi gafovi, da bi ih posmatrao kao izolovane incidente. lepo si spomenuo rezidentse i čolićku (a to je negde i na tragu te "retroljotićevske" struje o kojoj govorim), po pitanju rezidentsa, slučajno od srednje škole znam tipa koji je to pokrenuo, par godina je stariji od mene, i tada nisam mogao da se načudim da su mogli da progutaju njegova bulažnjenja. čovek je inače bio veliki fan rezidentsa pa se posle "pravoslavno preumio".
meni je mnogo bitnije to što su se i u vreme Koštunice dešavale stvari u našoj "ekonomskoj tranziciji" koje su veoma sumnjive, uzgred, pitam se gde li nam je sada ministar Bubalo?
takođe zameram mu što još pre 10 godina on nije pokrenuo pitanja srljanja u teški šovinizam početkom devedesetih i zločina (za koje ipak ne možemo reči da ih nije bilo). a to je nešto o ćemu smo kao društvo morali da razgovaramo nezavisno od drugosrbijanskih satrapa. on je imao autoritet da se time bavi pošteno i iskreno, i time bi siguran sam izbio mnoge adute iz ruku drugosrbijanskih manipulanata koji nam uteruju genocid u kosti. hoću da kažem, smatram ga delimično odgovornim za to što sada imamo Marka Karadžića i tu ekipu za vratom. nadam se da je jasno šta hoću da kažem.
što se tiče levice, ja mislim da je poslednji ozbiljan levičar otišao sa srpske političke scene kada je, pa recimo, Koća Popović napustio politiku. no i to su neka druga vremena i drugačiji ljudi.
više mislim na neku novu levicu koja bi bila spremna da se nosi sa modernim globalističkim izazovima, koja bi bila rodoljubiva ali opet ne bi padala u šovinizam i bila spremna da gleda van nacionalnih torova. i koja bi bila svesna totalitarnih iskušenja kojima su raniji levi pokreti podlegali i tako dalje, i tako dalje...
znam da je taj problem levice nešto što to prevazilazi granice Srbije (u najmanju ruku je bar evropski problem), ali imam i ja prava da barem sanjam svoj san :)
dosta promišljenog ima u tome šta pričaš. stoji to za medijsko nesnalaženje, ali ne verujem da bi se i snalažljiviji bolje snašli od njega pošto takve stvara logistika koja je bila protiv njega. lično sam uvek preferirao političare kojima se spisak kvaliteta ne završava na medijskoj sferi. opet nije ni to jednodimenzionalno: meni dođu brojni prijatelji neistomišljenici i kažu "ma on je fašista", ja repliciram "nađi mi jednu takvu izjavu i vodim te u hajat na večeru", na šta mi uglavnom odgovore "aaa, pa nije on glup da te stvari govori javno".
no na stranu to, najveća koštuničina greška je što je on format političara za neka bolja, mirnija vremena koja ovde nikad neće biti. u takvoj atmosferi, ono što je po prirodi vrlina postaje mana - nije poželjno biti staložen kada ti gori kuća. u tom smislu, osim opsednutosti procedurom i formom, njegova najveća greška je što je lojalan i u tom smislu mogu da tumačim zamerku na račun njegove nespremnosti u vezi otvaranja pitanja šovinizma. druga stvar koja ga je "koštala" je njegova lojalnost - on je recimo isključio drakulića iz stranke zbog koalicionog dogovora sa dinkićem. nezabeležen slučaj koji sa ove vremenske distance izgleda kao greška.
ne, ne znam gde je bubalo ali tu opet ulazimo u sferu medijskih utisaka, a u uslovima potpune medijske kontrole, naravno da će se kontrolori upinjati da stvore utisak da njihovi politički protivnici ništa ne rade. ja bi radije gledao njega nego mrkonjića npr, a uz njega recimo da je i mihajlov jedan od tih tipova zbog čijeg neukog & halapljivog imidža trpi čitava stranka.
zanimljivo, ali koštunica se većim delom uklapa u tvoju definiciju levičara :)))
Постави коментар