Viktor Jerofejev - De profundis (Geopoetika, 2007)

Pre maltene dve godine pisali smo o zborniku koji je u sebi sažimao literarna iskustva ruskih pisaca "novije" generacije, izašlih iz šinjela sovjetske beživotne kolotečine sa spremnom pljuvačkom u nepcima. Viktor Jerofejev je bio urednik tog zbornika, pa je bilo pitanje vremena kada ćemo se pozabaviti njegovim solo radovima.

Moram odmah da napomenem: meni se više sviđa Jerofejev-urednik od Jerofejeva-pisca. Nisam baš načisto da li bih mogao da obrazložim zbog čega sam formirao takav sud, ali nije naodmet da pokušam, unapred neutešan što nešto neće biti lepo i razgovetno formulisano.

De profundis je zbirka kratkih priča koje je Jerofejev pisao tokom sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ova kolekcija je uglavnom nakrcana crticama iz moskovske svakodnevice u kojoj se dosta toga vrti oko seksa, što je opšte mesto istočnjačkih pisaca koji su prepoznati na Zapadu. Srećom, jerofejevljevsko telesno je bizarno, opsceno i zadihano ljigavo, za razliku od onih "umetničkih" izdrkavanja koja su potpisana imenima Milana Kundere ili nekih, njemu sličnih, esteta-sineasta koji se na taj način brane od beživotnosti svojih vizija.

Jerofejev je nesumnjivo kvalitetan pisac - pričice koje su spakovane u neveliki format ove knjige uglavnom su veoma kratke i na delu pokazuju spisateljsku veštinu da se brzopotezno približi apsurdno, vickasto i otrovno, ali su same priče poput žvaka sa voćnim ukusom - aroma im brzo iščili i zubalu preostaje samo bljutava guma za žvakanje. Njegov postupak i teme su nesumnjivo škakljive sa stanovišta nekadašnjeg sovjetskog morala, ali u današnje vreme funkcionišu bez većih trzavica. Tom utisku doprinosi i sama distantnost pisca u odnosu na teme koje obrađuje: ma koliko da su one interesantne na papiru, hirurški rukopis kojim su ispisane neće ne znam kako najuriti eritrocite u čitalačke obraze, no s druge strane ovaj pisac mi je interesantniji od uber hvaljenog Peljevina čija fabrička "metalnost" zapisa izgleda totalna.

Glavna vrednost Jerofejeva ogleda se u njegovoj neortodoksnosti: kroz priče provejava njegova fascinacija Staljinom (rođen je sedam godina pre njegove smrti, a ima čak i knjigu koja se zove "Dobri Staljin") koja mu omogućava da se poigrava malo poznatim detaljima iz životopisa simpatičnog brke kao što je lična svojina gruzinskog diktatora koja se zaustavljala na neophodnom ličnom rublju i  skromnoj kolekciji lula. Osim ove neobičnosti, Jerofejev po svaku cenu pametno izbegava portretisanje likova koji imaju zapaženo mesto u ruskoj literaturi: bolešljivih, jurodivih i inih bednika. Njegova Rusija (Sovjetski Savez) je na drugačiji način učmala i zaostala, ali se, iako troma, ipak ubrzano kreće nekuda po knjiškim stranama ovog naslova.