Dumhi - The Jungle (Self Released)

Komercijalna perspektiva gledanja na hip hop kulturu između ostalih zlodela je nametnula i površno viđenje liderstva u ovoj igri. Po nepisanom pravilu, MC figura je ta na koju se upire prstom kada se traži frontmen, svi ostali su sporedni likovi. Istorija ovog žanra priča posve drugačiju priču - da nije bilo didžejeva ne bi bilo ni njega samog.

Stoga je dosta vremena i truda potrošeno na ispravljanje ove nepravde. Ovaj napor posebno je izražen u tvrđoj/čistijoj vizuri poimanja žanra a imena kao što su RZA, DJ Shadow, Madlib i mnogi drugi muzički alhemičari pričaju romane bez dodatnih poglavlja. Apostrofiranje uloge didžeja tako je postao znak raspoznavanja svih onih aktova koji su u svojim karijerama stremili ka višim ciljevima od svođenja na sudbine prosečnog indsutrijskog proizvoda (mada kad se pogleda u kom su pravcu išli DJ Shadow i RJD2, na primer, dolazi se i do spoznaje da batina ima dva kraja).

Filadelfijski "projekat" Dumhi (izgovara se kao "Dam-Haj") još jedan je u nizu iza kojeg stoji jedan didžej/producent. Njegovo ime je Haji Rana Pinya, i on je za potrebe svog novog samizdata The Jungle okupio respektabilnu ekipu (underground) emsijeva kako bi ispričao konceptualnu sagu o crnačkim bandama s početka šezdesetih godina prošlog veka.

Jedan didžej na albumu obezbeđuje zvučnu doslednost i prepoznatljivost koja se u ovom slučaju ogleda kroz crpljenje inspiracije iz bogatog kataloga etiopljanskog džeza i govornih isečaka iz dokumentarnih filmova, što se fino nadovezuje na reputaciju grada sa Istočne obale koji je kroz istoriju preovlađujuće artikulisao svoje rep težnje u dosluhu sa džez muzikom. Pošto je koherentna muzička osnova obezbeđena, likovima kao što je Elucid, Random, Reef The Lost Cauze, Jermiside ili Flud nije bilo teško da se razmašu po svim šavovima ove ploče čiji zgusnuti format od 11 no-bullshit pesama ne ostavlja previše prostora za lutanje u prazno.

Već prva (prava) numera, hipnotički singl No Redemption, angažovana kolaboracija sa Elucidom u sebi sadrži liniju simptomatičnu za razumevanje čitavog izdanja - "Word to Chuck D, Still got no love for Elvis". Iako medijski nije vidljiva kao što je to bio slučaj pre deceniju i po, vatra u geto-buradima i dalje gori.