The Two Escobars (Jeff & Michael Zimbalist, 2010)

Fakat je da je svakom ponaosob sopstvena muka najteža. Ali, prilično sam uveren da će po gledanju dokumentarca braće Zimbalist većina uhvatiti sebe kako se štipa za obraze sa sve olakšavajućom mišlju: "E, pa u stvari i nije toliko loše što živim ovde." S druge strane, nismo usamljeni u želji da "poboljšamo sopstveni imidž" po bilo koju cenu. To je na pamet palo i kolumbijskoj vrhuški početkom prethodne decenije. Kada je utvrđeno da je cena bila previsoka, bilo je već kasno.

Two Escobars je sportski dokumentarac koji se isprepletano bavi tragičnim sudbinama dvojice prezimenjaka. Pablo je svojevremeno bio najpoznatiji Kolumbijac, kao svetski trgovac kokainom #1, Andres je bio kapiten kolumbijske reprezentacije koji je ubijen neposredno nakon što je njegova ekipa eliminisana sa Mundijala u SAD. U utakmici sa domaćinom, Andres je postigao jedini autogol u životu, što je bila greška koja će ga koštati života po povratku u rodnu zemlju.

Uspon biznisa vezanog za puštanje belog praha u promet koincidirao je sa procvatom kolumbijskog fudbala. Veza se ogledala u tome što su najveći narko-bosovi bili i vlasnici klubova, ujedno i drugovi od najranijeg detinjstva sa najboljim fudbalerima koji su igrali specijalne mečeve na privatnim rančevima mafijaša koji bi se u takvim situacijama kladili u milione dolara. Preko fudbala su se prale kamare para, jedan gazda u gradu Medeljinu je propisivao red, njegova reč je važila za sve, pa ako hoćeš nešto specijalno, pravac kod gazde. Govorio je da je srećan kada vidi svoj narod srećnim. Kao dete je bio veoma siromašan, pa je rešio da krade od bogatih, diluje i ubija. Od tih para je gradio fudbalske terene i stambene četvrti za najsiromašnije, ljude pred kojima je šačica bogatih  predugo zatvarala oči.

Onda je svetski policajac #1 zatražio gazdino izručenje. Gazda, lud za fudbalom a i ovako, se kandidovao za poslanika kako bi sebi obezbedio imunitet. Svi koji su mu se javno protivili nestajali bi s ovog sveta pokošeni rafalnom paljbom. Slike pucanja u govornike na mitinzima, visoke državne činovnike vodio je do početka rata protiv droge, gazdi je oduzet imunitet. Jedina svetla tačka u svakodnevnim obračunima bila je reprezentacija. U ključnom kvalifikacionom meču, pobeđena je Argentina u gostima sa 5-0. Ej, petarda Gaučosima usred pampe! Pele je tvrdio da je Kolumbija glavni favorit za titulu, predsednik je lično zvao igrače telefonom, televizija je prenosila srdačne razgovore. Igita, Valderama, Rinkon, Asprilja, Valensija, Eskobar i trener Maturana su imena poznata svakom istančanom ljubitelju igre na travi. Čim je ukinut zakon o izručenju, gazda se predao. Drugovi su otišli da ga posete, igrali fudbal s njim u zatvoru. Golman Igita je uhapšen zbog svog poznanstva, ujedinjene sile predvođene svetskim policajcem su krenule punom snagom na gazdu, koji je već pobegao iz zatvora. Kada su ga uhvatili i ubili, nekadašnji red je postao misaona imenica. Poniženi i uvređeni nisu zaboravili svog jedinog dobrotvora,  masovno ga isprativši na večni počinak. Krvavi horor je mogao da počne, kulminiravši ubistvom kapitena nacionalne selekcije. Priklješten između dve vatre, fudbal nije imao šanse.

Sjajno odabranog ritma i stila naracije, superioran u svakom tehničkom smislu, Two Escobars je ostvarenje iz serije 30 for 30 TV kuće ESPN, baš kao i nama bliskiji Once Brothers. Neljudski surov, brižan i topao, film o kolumbijskoj zloj sreći je lišen patetike svog balkanskog sabrata te predstavlja jedno fascinatno gledalačko iskustvo koje potvrđuje dve stare izreke koje se često zaboravljaju: "sve je politika" i "ništa nije crno-belo". I ne samo to, ovo delo baca novo svetlo na pitanja morala, u  izoštrenoj lajbnicovsko-bulgakovljevskoj tradiciji.