Tim Maršal - Igra senki (Samizdat B92, 2002)

U zlatno doba DOS-a (kako je to tad izgledalo, a sad je manje-više poznato da je već tada uveliko bio u toku strmoglav ideje koja se nije mogla preformulisati nakon ostvarenja glavnog cilja - Miloševićevog zbacivanja), izgledalo je da se Srbiji smeši politički sistem nalik nemačkom u kome su na vlasti tzv. 2,5 partije. Dva velika politička bloka (prirodno podeljenih na levicu i desnicu) se među sobom takmiče ali pošto nikad ne mogu samostalno da vrše vlast, obraćaju se za pomoć manjim koalicionim partnerima. Tako je tad izgledalo da će DS i DSS krojiti političku sudbinu Srbije, a pripadnicima ancien regimea je preostajalo samo da privlače pažnju raznoraznim teorijama na koje se u to vreme gledalo sa podsmehom i podozrenjem. Računalo se da će protivnik ostati večno na kolenima dok ga i definitivno ne pojede mrak, no ono što je usledilo je bilo ne samo davanje ruke nekadašnjim neprijateljima, već su radile i popularne "lopovske". O prirodnoj podeli nije moglo biti reči, kao jedino pravilo ustoličila se ona direktiva sa filmovanih komunističkih igranki - "svako sa svakim, niko sa nikim."

E baš negde u to doba još uvek neutamničeni, plodni pisac i vođa radikala poznatiji kao Šešelj je vitlao gde god je mogao knjigom Tima Maršala nazvanoj po jednoj od ubitačnijih pesama istinski velikog benda Joy Division. Vojvoda iz Sarajeva je garantovao odličnu zabavu pri susretu sa ovim delom rečima da u njoj sve piše šta stoji iza precenjenog petog oktobra. Uvaženi doktor i tom prilikom (kao i obično) nije govorio istinu - Igra senki je tek manjim svojim delom vezana za događaje oko tzv. revolucije, dok se većim bavi pitanjem agresije NATO na SRJ. 

I tu nastaje lični problem: šta da vam suvislo kažem vezano za ovu knjigu pošto sam pre izvesnog vremena diplomirao na FPN baš na temu "Internacionalizacija kosovskog pitanja",  na čiji spomen mnogi profesori na tom fakultetu krenu iskreno da hukću od muke. Zbog toga, meni kao upućenijem u materiju, Igra senki kao delo sposobnog novinara, ali ipak samo novinara, ne može imati onu težinu kao što ga nesumnjivo imaju dela slične tematike ispisanih perom neposrednih svedoka ili akademskih građana kao što su to knjige Ahtisarija, mog dragog profesora Simića ("Put u Rambuje") ili Miodraga Mitića ("Kako nam se dogodio Rambuje"), ali sasvim solidno funkcioniše kao napeti politički triler lekareovskog naboja koji se konzumira bez daha u velikim čitalačkim zalogajima.

Maršal koristi svoje veze u britanskim obaveštajnim službama kako bi opisao događanja iza kulisa kosovske krize, ali pošto sam na jednom mestu priznaje da je to pre svega bila američka igra, koju su ostale figure na tabli bile prinuđene da prate, u nedostatku veće relevantnosti baca se na opise ličnih doživljaja koji su interesantni za čitanje, ali im nedostaje još težine. Slično nekadašnjem finskom predsedniku koji u "Misiji u Beogradu" napiše da je OVK organizacija koja se bavi prodajom droge i ostalim kriminalom, a zatim deset strana kasnije kao najveći problem žigoše nekadašnjeg srpskog vožda, Maršal teži objektivnosti ali nema sumnji u pogledu "najvećih krivaca" za stanje na terenu, čime otkriva svoju stranu u sukobu. Kad god nešto zapne ili se dođe do zaključka da se u objektivnosti otišlo predaleko (a istini za volju, većina važnih stvari iz srpske vizure se pominju na ovom mestu), Britanac iz džepa vadi Srbe i Miloševića kao "resident evil", misleći da na taj način raspetljava balkanski čvor, u čemu naravno greši jer svoje tvrdnje izriče bez jačih dokaza i argumenata, zadržavajući se mahom na uopštenim opisima (diktator, zločini itd. - pa sve tako do opasnih podrazumevanja). Srećom, Maršal ne morališe preterano, kao što to ima običaj nekolicina ljudi koji pripadaju narodima istorijski zaslužnim za mnogo veće zločine od onih srpskih (a naravno da ih je bilo) na Kosovu. Ako ne verujete meni, pitajte Indijance, Kongoance, Jermene, Jevreje, Vijetnamce, Iračane ili neki deseti poniženi i devastirani narod da izreknu koju na ovu temu.

U slučaju da imate potrebu da se informišete o događajima kojima je počeo XXI vek na ovim prostorima, potražite ovo delo, ali ne očekujte previše - više pitanja vas čeka kad sklopite korice nego pošto se ih otvorili, i to je dobro, pošto dobre knjige ne nude odgovore već postavljaju prava pitanja (u domenu je spekulacije koliko je to bila autorova namera, svejedno - delo ima svoj život bez obzira na njegove namere). Koliko god se upinjali da nam iz dana u dan serviraju "lako shvatljivu" zvaničnu verziju, zamotanu u podebelu fasciklu na kojoj piše "Srbi su za sve krivi", bliže je istini procena da će još puno vremena proteći dok se uravnotežen(ij)a slika o dešavanjima u južnoj srpskoj pokrajini ne istera na čistac. Za sada, vode se brojne naučne bitke po ovom pitanju i kontroverza ostaje jedina konstanta ovih manevara, što u svakom slučaju ne odgovara popularnoj medijskoj slici, no na televiziji i samo tamo i banke mogu biti vaš prijatelji. Bilo kako bilo, za pisca ovih redova nema sumnje u pogledu ocene da je nelegalna agresija NATO na jednu suverenu zemlju, koja vojno nije ugrožavala nijednu od zemalja članica (odbrambene) Alijanse, bila jedna od većih svinjarija pod maskom  instrumentalizovane borbe za ljudska prava u novijoj istoriji sveta. U svetlu ovih tvrdnji, verovatno je bilo umesnije da je Maršal ovu knjigu nazvao "She's Lost Control", po još jednoj izvrsnoj pesmi iz repertoara mančesterskog benda.