Ko zna zašto je to dobro

Ima nekoliko poslovica i narodnih mudrosti koje ne samo da me uvek iznerviraju kada ih čujem, nego mi nije jasno kako su ušle u narod i opstale do danas kao mudrosti, saveti i lepe reči.

-Ko zna zašto je to dobro – ovo sam u poslednje vreme čula mali milion puta, što je samo znak da sam debelo zabrazdila sa svojom kuknjavom, pa da ljudi, ne znajući kako da mi to kažu, nalaze način da me ovim rečima uteše. Drugi smisao ova poslovica, čini mi se, nema i kada god je čujem, zavisno od intonacije kojom je izrečena, osetim kako me odnosi neki ogromni talas beznađa.

  

-U se i u svoje kljuse – omiljena poslovica u mojoj kući, više puta sam je čula u detinjstvu u originalnoj ili nekoj prenesenoj formi. Suština te poslovice mi je gotovo uvek bila gadna, ali moram da priznam da se u životu isplati. Ova izreka spada u red pragmatičnih mudrosti našeg naroda koji je vekovima naučen da prosto gleda svoja posla. Činjenica je da je sve teže proceniti kada nešto jesu tvoja posla, a kada nisu, odnosno kada, ako se povučeš, to što si mislio da nisu tvoja posla počinje da se bavi tobom na jedan skoro đavolski način. Ova poslovica me zapravo nervira zato što tematizuje veliki broj situacija u kojima sam se nalazila i čini mi se da za većinu mogu da kažem da apsolutno nisu bile moja posla. Čim to kažem, znam da jesu bila, dok ona u koja sam se umešala, sigurno nisu, jer je bilo lako umešati se. Dakle, tome nema kraja.

-U se, na se i poda se – ova me izreka nervira jer nije sasvim jasno da li narodni mudrac ovom izrekom savetuje ili kritikuje. Deluje kao da je izrečena od strane nekoga ko bi voleo da može tako da se ponaša, ali pošto ne može, to mu smeta kod drugoga. Nedavno smo nasdvoje gledali onu emisiju u kojoj voditelj okuplja predstavnike dva (do tri) suprotstavljena tabora i u toj emisiji su sedeli mlad, a siromašan student iz unutrašnjosti, jedna mlada „emancipovana“ bogatašica sa Dedinja (sa kučetom) i mladi kulov bogataš. Bolja polovina je ispravno primetila da je problem siromašnog što nastupa iz pozicije nekoga ko bi voleo da je na poziciji svojih protivnika, a ne nekog ko nije minus oni, već neko sasvim drugi.

-Ispod Mire trista vire – kao i prethodna, i ova je izašla na usta nekoga ko je svašta prevalio preko grbače, sam se iskvario i, tako iskvaren i iskusan, odlučio da pooštri kriterijume. Iskustvo i živost koji progovaraju iz ove rečenice pokopani su tim dizanjem u nebo nevinosti kao vrline koja je ok samo dok se ne meša u „svet nas odraslih i zlih“. Da neko mora i treba da obavlja prljava posla, dok ceni neku tupavu nevinost u ćošku sobe kao izvor satisfakcije i vrline uvek mi je delovalo kao nepravedna podela. Tako mu je draga naivnost, glupost iz koje je sam ponikao, ali mu je u isto vreme i sumnjiva jer zna u šta se sam pretvorio. A, ipak mu je zapelo da je ceni.

-Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji – nije sporno ukazivanje na pravdu koja će skoliti krivca kad god i gde god, već način na koji je, sa nekom tugom, izrečeno to da će te kad tad, koja god šuša uhvatiti. Fatalizam iz ove izreke ukazuje pre na to što ćeš, obrni okreni, ostati kratak, dok je manje bitno za šta, kome i zbog čega. Prognoza propasti van svakog razloga i bilo kakve svesti o njemu.

-Gde koga svrbi, onde se i češe – skroz tačno, ali opet sadrži tu dozu prekora, kao da narodni izrekivač ne sme da se izrazi do kraja. Kao da mu smeta što se svako češe za sebe, iako se i on sam češe gde njega svrbi.

-Jedna lasta ne čini proleće –sasvim lepo zvuči, ali je, po mojoj proceni, sasvim netačna. A, to je lepo pokazla i „Ženidba vrapca podunavca“.

-Lepa reč gvozdena vrata otvara – nedavno se pojavila u jednoj reklami (čini mi se za Sajam knjiga ili nešto slično, za neku kulturnu instituciju, projekat). Ova poslovica je sasvim na mestu, ali je toliko puta zloupotrebljavana što u govoru, što u kampanjama da mi se sasvim ogadila (da ne pominjem onu "Nije teško biti fini" slinavu reklamu u kojoj je nastupila svaka kulturna šuša što joj finoća inače izlazi na uši). Lepa reč danas, u pisanju tekstova, može da označi i neku direktnu reč, psovku, nešto čime se može privući pažnja čitaoca, pa je, u tom smislu, postala i sasvim besmislena.

-Mlado se drvo savija i Na mlađima svet ostaje – dve, tematski bliske izreke, u isto vreme hvale mladost kao neku snagu, nadu i život, i opterećuju je zahtevima, nasleđenim teretom i nedovršenim zadacima. U poslednje vreme, mladost je fetišizovana i relativizovana – prvo tako što se svi trude da izgledaju, ponašaju se i govore kao da su mnogo mlađi nego što jesu, a drugo tako što se insistira na mladosti duha a ne tela (koje se usput batrga da postigne taj tempo, iako mu se tvrdi da ne mora da se trudi). I ove dve izreke ukazuju na tu vrstu šizofrenije – budi mlad al se i iscimaj da tu mladost iskoristiš u dobre svrhe.

  

-Prazna vreća uspravno ne može da stoji – istina, ali ne i kada je izgovara Božidar Đelić.

-Svaka ptica svome jatu leti – prirodno, pošto jedna lasta ne čini proleće.

-S kim si onakav si – e baš vala. Pošto su danas svi sa svima ako im to treba, takođe gubi smisao kao neki orijentir. Bolje je ne činiti proleće.

Izreke koje volim:

-Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa. – apsolutno omiljena narodna izreka, zapravo više opis za većinu društveno-poslovnih situacija. Poziva na presabiranje, ali bez pompe i suvišnih nadanja. Kao kad se pusti voda, a onda ode na dobar počinak pre narednog jutra.

-Bez muke nema nauke – pošteno.

-Mnogo babica, kilava deca – ovo je jedna od retkih poslovica koja je, bez ostatka, tačna u svim situacijama kada treba nešto učiniti, a da za to treba da se organizuje više ljudi. Uvek neko zakera, i nikada ništa ne ispadne.

-Više um zamisli nego more ponese – za razliku od lepe reči koja gvozdena vrata otvara, koja ide kao kiša oko Kragujevca, ova ima bajkovitu poštedu.

-Celom svetu ni Bog nije ugodio – ovo stalno treba imati na umu, posebno danas, kada se upravo to stalno pokušava.

-Teško nogama pod ludom glavom – nema posebnog razloga što volim ovu poslovicu, izuzev što se o nogama priča kao o nekom samosvojnom delu tela što mi je baš simpatično. Recimo, u jednoj knjizi sam našla (mislim da su bila Van Gogova pisma bratu) da on bratu savetuje da se uzda u noge, jer čak i kada glava ne zna put, noge znaju. To mu dođe kao slava neke intuicije, ali u suštini je to pridavanje časti inerciji života koja se uglavnom potcenjuje, a u većini slučajeva spašava glavu i stvara taj osećaj da si živ i da neki centar života u tebi radi čak i kada misliš da si se sasvim odjavio.

   

-Kad ustane kuka i motika – koliko god zloupotrebljavana, ova izreka nikada nije izgubila svoj naboj, možda zato što je akademske novinare uglavnom sramota da je koriste.