петак, 19. новембар 2010.

Mi svi ovde čekamo

U čekaonici kod lekara, nas desetak dobro organizovanih. Naime, doktorka ne uzima knjižice i ne proziva, nego, kako ko dođe, taj se raspita ko je poslednji, a potom tog prati pogledom i, kako se ovaj pomera ka vratima, tako i on menja poziciju. Ostalima, koji dolaze posle njega, on ili dvoje pre njega koji se osećaju pri kraju repa objasne pravila, ili se izdvoji jedan u grupi koji svakome objašnjava, čak i ako ovaj ne pita. Pa se tako pravi red nalik onim u privremenim, vanrednim stanjima. Ipak, u vazduhu tinja neka napetost. Kako neko novi dođe, svi ga nestrpljivo gledamo, iščekujući da ovaj upita za pravila, jer ako ih ne zna, mogao bi ući preko reda, napraviti zastoj suvišnim pitanjima u nepovoljnom trenutku (posebno, kada se vrata ordinacije otvore i kada sledeći samo glatko treba da uđe, neobavešteni bi mogao hrupiti na vrata, krenuti da propituje doktorku i zadržava je, ili tvrditi da je tu samo zbog nekih papira, a to nikome od nas ne treba).
Kada je plavuša koja je bila pre mene, pa samim tim, tokom sat vremena, bila neka vrsta mog nadzornika, anđela čuvara i vodiča, izašla iz ordinacije, odobravajuće mi klimnuvši da sada, kada je ona završila, mogu ja da uđem, iza mene je zakreštala ta gospođa koju sam dobro videla kada je stigla (treća nakon mene), otvorila knjigu i sela tačno do mene (kasnije se premestila, iz nepoznatog razloga, na klupu preko puta). Rekla je uvređeno: “Devojko, mi svi ovde čekamo!”.
Na to je nastupio tajac dok čovek (drugi posle mene, koji nas je inače sve nervirao jer je odbijao da sedne, budući da ima još da čeka, nego je sve vreme stajao blizu vrata na šta imaju privilegiju samo oni čiji prethodnik uđe u ordinaciju), nije rekao gospođi da sam ja stigla pre nje, uostalom i pre njega, samo sam sedela tamo (pokazao je tačno mesto). Dok je gospođa dolazila sebi, ja sam se, gotovo uvređeno, uputila u ordinaciju i zalupila vratima.
Kada sam izašla, gospođa je sedela na ivici klupe, okružena sa dve devojke koje su delovale kao da su je pre toga savetovale ili tešile zbog greške koju je napravila, jer nije znala, jer se nije raspitala, ni dobro pogledala oko sebe. Mir u plemenu je zavladao i neka vrsta olakšanja, što ipak niko nije ušao preko reda, nego se eto pokazala neka ljudska greška - svi su bili nekako tužni zbog te neprijatnosti. Ja sam produžila ka vratima, na šta je žena iskoračila sa klupe, skoro padajući i promuklo rekla: “Devojko! Ja se vama izvinjavam”. Ostali su je odobravajuće i saučesnički gledali. Sve je poprimilo ton neke tragedije, velikog patosa. I ta tišina koju često čujemo kada se nađemo u redovima, gužvama i generalno sastajalištima oko traka, šaltera i vrata gde su ljudi primorani da provedu po sat dva zajedno. Tišina koja nastane kada neko iz te gungule poviče: “Ma, ljudi smo!” Iskreno ganuti, ljudi su spremni da se na tim mestima raskrave, razmene po neku reč uzajamnog saučešća, zbunjenosti i svi izgledaju kao deca i jedni drugima upućuju te poglede, željni da vide da su i drugi tu jer moraju, a ne što vole ili što im je lakše: eto, vidite na šta smo primorani i šta jedni drugima radimo. A, meni tada bude sve to još nekako gadnije. Taj trenutak kad se sva napetost i strah za svoj red, zdravlje i svoje pravo izlije u sažaljenje nad svima nama i nad samim sobom. Kao u onim filmovima tipa Magnolija ili Američka lepota kada svi imaju taj kontemplativni trenutak, tobož ceo saobraćaj stane da nas pusti da vidimo gde smo to pogrešili i kolko smo skrhani, a kamera skakuće sa lica belca, crnca, siromaha, bogatog i deteta jednako blagoslovenih žabama, kesama što lete na vetru ili nekim drugim apokaliptičnim puvanjkom.
Jedini zaključak je da treba uvesti brojeve, apsolutno se ne razboljevati, ne strahovati za svoje zdravlje i zabraniti ljudima da se, tako rastrojeni, okupljaju u istim prostorijama. Jer, čim im neko kaže da su zdravi i da potvrdu o tome, oni, ko i ja tog dana, izađu napolje i nastave sve po starom.

8 коментара:

nasdvoje је рекао...

ja sam to rešio tako što više ne idem kod mafije u belom ni pod razno. nit' imam knjižicu poslednjih nekoliko godina.

Đorđe Kalijadis је рекао...

Kristina, ti si čudo:)Reci muškobanjastoj polovini da te neguje. Posebno odličan tekst. Veliki pozdrav!

nasdvoje је рекао...

:)) hvala, komšija!

Bata је рекао...

Kao i uvek, Kristina odlična... :)
Hvala.

nasdvoje је рекао...

za Batu prvenca uvek :))

Boris је рекао...

e sad, zamisli da je ponoć, i da nisi tamo zbog sebe već zbog mladunčeta koje ima 39 temp, i da se sve dešava na Bežanijskoj Kosi koja je te noći dežurna (Tiršova i Institut se smenjuju u dežurstvima na 24h) i da su svi ostali tamo ne zbog sebe već zbog mladunaca, a mladunčad krešte, plaču, zavijaju...
Elem, zamisli to, pa da vidiš šta je ugođaj.
I dalje, kao šlag na tortu, neko krene preko reda, ili se bar ostalima učini da je krenuo. Neprocenjivo iskustvo.

nasdvoje је рекао...

verujem da je to neuporedivo, u smislu da kad si uplašen za svoje dete, ne može da se meri s tim kad negde čekaš zbog sebe. verovatno bi i ja skakala na najmanji znak sumnje da mom detetu (čak i roditeljima ili nekom bliskom) neko nešto pokušava da uskrati ili mu otežava situaciju. ali, čak i u tim slučajevima, ne znam koliko može da olakša atmosfera bojnog polja i kratak fitilj koji je spreman da eksplodira u svakom trenutku. pitanje je načina na koji se traži neki red, ako svi dođu ko tempirane bombe s namerom da sve bude po redu, u svakom trenutku može da dođe do potpunog haosa.

Aleksandar је рекао...

Očekivano sjajan tekst od Kristine! :-)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.