Püha Tõnu kiusamine (Veiko Õunpuu, 2009)

Srodna duša Ves je prilikom jedne od poseta prigradskom azilu nasdvoje darivala jedan od hard diskova prigodnim estonskim filmom egzotičnog naziva. Od tada je prošlo maltene godinu dana, a kao da je čitavo proteklo vreme stalo u jedan dan. Gledanje filmova obično vezujem za depresiju, a gajim i određene predrasude prema malecnom baltičkom narodu, nekad prilično zagrejanom za fašističku stvar, a danas (nedovoljno) poznatom po primernom diskriminatorskom odnosu prema svojim "građanima" ruske nacionalnosti. Biti Rus u Estoniji danas nije nacionalna, već klasna odrednica - sinonimi su: pijanica, protuva, lopov, valjator, vaćaroš. 

Državica, članica Evropske Unije, koju čini oko milion i po duša ih zvanično ne priznaje za svoje građane, pa im je spremila tzv. negrađanske (ili alien) pasoše ako požele da negde otputuju. Standardi XXI veka, jašta, ne smem ni da pomislim šta bi bilo kada bi se počelo sa njihovom primenom ovde - i neizmerno mi je drago što se takve stvari ovde nikada nisu dešavale, niti će. S druge strane,  (iako potiču iz Rusije) u Estoniji ima samojeda, pasmine koja je dobila ime po raštrkanom sibirsko-uralskom domorodačkom narodu (nisam još ispitao da li i oni imaju slične putne isprave kao tamošnji Rusi, svojevoljno sam zanemario neke estonske e-kontakte). Ko ih je video, zna da ništa slađe ne postoji - ti mekani kučići, rođaci sibirskih haskija, izgledaju kao velike krznene lutke koje nikada ne skidaju osmeh sa svojih lica. Dovoljno ih je posmatrati nekoliko minuta i dobro raspoloženje kojim zrače je zagarantovano.

Uprkos svim ovim okolnostima, pustih ja sebi film pre neki dan i ukopah se na mestu. Još jednom se potvrdilo da sve ono što u ovu crnu rupu stiže sa neuobičajenih destinacija u najvećem broju slučajeva ima potrebne kvalitete za kruženje po svetu. Iskušenje Svetog Tonija je jedan od najbizarnijih, najupečatljivijih i najumetničkijih filmova koje sam gledao ikad u životu (doduše nisam ih gledao previše, ali posle ovakvih osećam želju).

Toni je kovrdžavi uštirkani menadžerčić koji u besnim kolima stiže na sahranu svog oca. Dok pogrebna povorka vijuga blatnjavim bogazama, iz čista mira se pojavi automobil u punoj brzini koji se naočigled ožalošćenih prevrne, na šta se niko ne tangira. Zatim se u vreme posmrtnih slova i zdravica, Toni izvuče napolje da ispuši jednu pljugu. Pojavi se okrvavljeni vozač da kaže da mu je suvozač poginuo a zatim zamoli Tonija da na sekund sedne u njegova kola. Toni mu dozvoli, Krvavi ga počasti komplimentom da je dobar čovek. Vraćajući se sa sahrane, Toni zgazi kera na putu. Pokušavajući da ga sahrani na zemljištu močvarnog tipa, naleće na nekolicinu isečenih ljudskih ruku. Iz stopa prijavljuje slučaj u policijskoj stanici, u kojoj je šef zamislio isleđivanje kao psihofizičko maltretiranje sa elementima silovanja, no Toni se iskobelja iz nezgodne pozicije kada u stanicu stigne nova ispitanica, prelepa osumnjičena, inače Ruskinja. Dok Toni otvara kola, i ona šibri iz stanice, skriva se iza točka, on je prima u vozilo i zajedno beže. To vam je prvih 15 minuta filma - mogao bi komotno da prepričam ceo i opet ne bih ič spojlerisao (očaravajuća postmodernistička zamka postmodernizmu, il n y pas de hors-texte, Jacques?).  Kako odmiče, sve je luđi i apsurdniji, sa upečatljivim kadrovima koji se duboko zarivaju u memoreks.

Snimljen u crno-beloj tehnici, Sv. Toni je klasičan evropski film sporog tempa i naglašenog umetničkog senzibiliteta. Na pola puta između crne komedije i visokomoralne drame, literarno utemeljenog scenarija (Dante, Čehov, itd.) kojim se satirično propituje napeta (ne)kompatibilnost dobrote i "korporativnog načina života", živahne glume i imaginativne fotografije, (a ni mjuza nije za bacanje) ovaj film u nekim momentima podseća na Ko to tamo peva, a nekim rešenjima na Eyes Wide Shot, ali je snagom originalne poetike faktički nesvodiv na druge naslove, čime je zemlji svog porekla obezbedio jedan masni plus u beležnici ovog izveštača.