петак, 05. новембар 2010.

Zanimanje, hobi, interesovanje, strast, ljubav


Ili nekim drugim redom. Na ovoj se lestvici naklonosti dosta toga istumbalo, pa se nemojte začuditi (ili tražiti logiku) kada se neko toliko profesionalno odnosi prema hobiju da za isti počne da propisuje pravila, zahteva nagrade, svoja prava, a amaterski prema poslu tražeći pritom zahvalnost što je u profesionalnim vodama sačuvao naivnost deteta (ili obratno, trpeći kritiku što se prodao/oguglao/odglumio strast, entuzijazam ili neku drugu fazu erekcije u svom poslu), hobiste, zahtevajući slobodu stvaraoca, autora, duše na ispaši. U vezi s tim, nema čuđenja ni kada neko radi jedno, a iščekuje ili želi nešto drugo pritom očajnički ne želeći t što želi, nego to željenje pretvarajući u hobi, profesiju ili neku drugu erekciju u slobodnom vremenu. Naposletku se dođe do toga da ljudi, jedni drugima, na smenu draškaju jajca iz hobija ili iz profesionalnih razloga. I ništa od svega ne bi bilo loše da se, pri tom karnevalu profesionalno hobistički nastrojenih slobodnih duša ne insistira na redu, logici, priznanju, časti.
Ako knjige ne lažu, ovi su segmenti ljudskih zglavkara nekada bili tako sređeni, kao da je svaki čovek imao po jednog štimera emocija i prioriteta da ga prodžara svaki put kad se zagrcne i iskašlje svoje rođeno srce. I onda dođu žene i plaču što se ova u mideru rastala od onog s puškom, jer smo kao svi ljudi od strasti, želja i lomova sazdani i vređa nas to poštovanje reda. A, u stvari, da se ne lažemo, da takvog zavođenja reda nije bilo, većina nas ne da ne bi danas postojala, nego ne bi znala gde mu je dupe a gde noga. I čemu to prenemaganje više, kad većina stvorova, preko nereda, uvek teži redu. Niko, baš niko, ne želi haos i ludilo od mozga ni u svojoj ni u tuđoj glavi. Ako se igde i nazre takva sluzava stvar, čovek teži da je osmisli, iz nje izvuče neku poentu, zaključak za buduća pokolenja. Niko ne želi da prisustvuje ludilu i neredu a da ne zna čemu sve to. I čak i ako želi, nekako mu dođe nepošteno da taj neko drugi prosipa svu svoju žuč, a da se on sam štekuje, ako ne na žuči, ono na mudrim rečima što se ovaj prvi kurobeca.
Nedavno smo na TV-u nabasali na neku baku pedagoga, slobodnog strelca (kako je rekla, a tako je i delovala, ona je neki drumski psiholog koji dolazi gde god ga pozovu po regionu da leči probleme porodica) koja je samouvereno iznosila neke konstatacije, tipa današnja logika po kojoj se na porodicu atakuje sa lupom da se pronađe nasilnik, žigoše muškarca, i tako ojađenog zbog napuštanja tradicionalnog univerzuma, iako su deca jednako ili tu negde nasilna, a žene kompletno sluđene modernim priručnicima za odgoj dece. I eto nam svađa, maltretiranja, razvoda brakova i nezasite dece, spremne da odu na svaku rođendansku zabavu dok im se glave ne pretvore u džuboks mašine, kićanke i jeftine kolače. Iako su njene teze bile zanimljive, čak skroz logične, mene je najviše fascinirala njena samouverenost. Zapravo, deluje nemoguće da čovek danas išta može da potvrdi i ostane živ. Ili može, al onda mora da napravi opak performans da druge ubedi u svoju samouverenost. Šta god da je pričala, onako nagnuta ka mladoj i neiskusnoj voditeljki koja je uporno suflirala navodeći vodu na bakicinu stranu tako da je delovalo da joj, ko jedna u buljuku voditeljki – uspavanih lepotica, nabodena na vreteno, priključena na gosta ko na vreću s transfuzijom, pridržava neki kotur dok ova čvrsto uvezuje klupko reda i smisla, mene je najviše fascinirala njena žučna uverenost da zna o čemu je tu reč. To što je svaku rečenicu izgovorila kao da zna šta govori i iza toga sasvim stoji. Stvari izgledaju i ovako i onako i bože me sakloni ako ih treba definisati i okrenuti u nekom produktivnom smeru, a ta je bakica na sve imala odgovor.
Omiljena stavka većine novijih stručnjaka je da ne žele da reše, nego da lociraju vaš problem. Šta ste zapeli da vam je loše, da vam je muka, pa bi svako malo da vam se provetri prostorija i pročisti krv. Ne znate vi u stvari šta je vaš problem. Odložite vi te muke za posle, da prvo vidite koji vas đavo muči. Molim lepo, to što se vi ubijate da nađete rešenje zaista je besmislena rabota, vi ni ne znate gde đavo čuči. On ne da nije tu gde ste vi zapeli da vas boli. I molim lepo, niste vi nesrećni nego glupi, dezorijentisani. Pustite tu nogu, il to srce, bol je negde drugde, problema nema, problem ste sami stvorili, ili ste vi problem. Kompikovanim jezikom, na svaki vapaj, odgovara vam se da stisnete zube, upoznate sebe, prevaziđete, pregrizete, presvisnete. Čini se da nikada u istoriji nije bilo toliko budista kao sada. U vreme saobraćaja, brze hrane i razvoda brakova, svi se ubiše da dokažu svoju ravnotežu, prioritete, integritete i ostale strine i tete. To mu dođe, preko hobija, ljubavi, interesovanja i ostalih zglavaka, najvažniji prioritet. Sve što ne umete da objasnite i sredite, ne postoji. Sve što ne umete da odbranite od vukova samouverenosti bacite u klozetsku šolju. Eto, nek bude tako kako kažu.

2 коментара:

NGboo је рекао...

A najcrnje je što donekle prepoznajem sebe u ovom tekstu, pošto posao u struci ne mogu da nađem, pa se sve više posvećujem hobijima, pokušavajući da se usavršim u nečemu drugom...

nasdvoje је рекао...

ma, tvoj je posao ozbiljna stvar, nije zajebancija!
ceo se tekst ponajviše odnosi na mene i meni slične:)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.