Царь (Pavel Lungin, 2009)

Nagrađen kanskom Zlatnom palmom za debitantski film Taxi blues (1990) (uskoro prikaz), Pavel Lungin se fenomenalnim Ostrvom (2006) profilisao i kao jedan od trenutno najjačih ruskih režisera (u strahovitoj konkurenciji), naslovom koji je svojevremeno glavom i bradom pohvalio i preporučio sada već pokojni ruski patrijarh Aleksej II. Lungin je i pre ovog religijom natopljenog trijumfa snimio  još nekoliko ostvarenja (pošaljite linkove na mejl ako naletite na neko), ali se s pravom postavilo pitanje da li nakon omenutog remek-dela  (nisam gledao bolji film snimljen u ovom milenijumu ) u njemu ostati dovoljno kreativnih resursa. Srećom, rezervi još uvek ima.
O Caru sam prvi put čitao u časopisu Filaž, gde se može pročitati štošta zanimljivo na temu filma, pa čak i ako se ne slažete sa napisanim (kao što su (mora se priznati domišljate) tirade odvratnom Bronsonu i dosadnoj Valhali), zanimljivo vam je za čitanje (slično je i sa muzikom - lepo napisani tekstovi su uglavnom o najdosadnijim grupama, znate već kojim). U tom časopisu je Lungin procedio nešto tipa da je Car film koji se bavi prirodom svake ruske vlasti, iako je nominalno reč o Ivanu Groznom, njegov sadržaj se odnosi i na Staljina, a bogami i na Putina.

Po odgledanom, preostaje vam samo da se složite sa cenjenim autorom. Na pamet padaju izlizane sintagme "čudni su putevi gospodnji" i, još više, "caru carevo a bogu božije". Lunginova kritika vlastodržačke samovolje kao jedinog zakona u liku ruskog cara Ivana Groznog (u izvođenju fantastičnog Petra Majmonova, starog Lunginovog saradnika, inače nekadašnjeg rok muzičara) je bolna, precizna i bez pardona. Grozni je veoma religiozan čovek, ali ne voli ljude. U svemu vidi zaveru, nikome ne veruje. Okružuje se laskavcima i hvalisavim dijabolama, surovim dvorskim ludama - drugačije u svom društvu ne može predugo da istrpi. Zvuči poznato?

Njegova Rusija je u gadnom problemu, Poljaci pod vođstvom kralja Zigizmunda vršljaju po granici, osvajajući okolne naseobine, a Rusija nema patrijarha od kad je poslednji koji je vršio tu dužnost pao u nemilost cara. Da bi sebe poštedeo nelagode, caru pada na pamet njegov prijatelj iz detinjstva Filip koji prihvata čelno crkveno mesto. Carski krvavi kaprici tek počinju da se zahuktavaju.

Car ubedljivo slika prirodu i krajnje domete dve vere - jedne koja odnos sa bogom vidi kroz strah, patnju i kaznu, i druge koja se zasniva na samilosti, ljubavi i praštanju. Između njih ne može a da ne bude napetosti, a napetost dovodi do razmirica i krvavih obračuna kojima se vlast iznova učvršćuje, gubeći sve ostalo. Nalik današnjim krstašima koji se bore za toleranciju, slobodu i demokratiju tako što hladnokrvno ubijaju, primitivno vređaju i provociraju, i Ivan Grozni se u ime boga okreće protiv boga, a Lunginov Car je snažno umetničko delo sa produhovljenim poukama čovekoljublja na liniji Sjenkjevičevog literarnog remek-dela Quo Vadis - nebitno da li ste verujući ili ne, pričamo o uvek dobrodošloj elementarnoj ljudskosti koja bi trebalo da bude iznad svakog posebnog uverenja.