Možda i najveća trauma moje mladosti u muzičkom smislu bila je ona dance muzika koju su brojni nabeđeni/edukovani di-džejevi puštali kao svojevrsno zagrevanje za svoje eklektičke večeri koje su po pravilu kulminirale baražom turbo-folka. Kakva je to muzika bila, dovoljno je reći da je domaći set uvek bio sadržajniji i bolji, te su večeri mogle da prođu i bez "pozlate" globalnog zagrevanja.
Ono što je meni uvek bilo nepodnošljivo vezano za tu muziku a prenelo se i u novi milenijum, kada je dobar deo hodočasnika u folkoteke promenio adresu na sve učestalijim "rejvovima" je činjenica da su brojni potpisnici koji su sačinjavali ovu popularnu scenu (koja je nastala tako što je supstanca iz krtičnjaka nekolicine zapadnjačkih megalopolisa postala obezličeni predložak za poročenje i orgije na "hype" tačkama poput Ibice) nastajali kao pečurke posle kiše a nestajali kao sama kiša. Drugim rečima, čovek je imao utisak da se imena menjaju a zvuk ostaje isti, kao da ih jedan isti čovek pravi, što i nije daleko od istine.
Gomila istovrsnih "hit-singlova" dignuta na n-ti stepen u vidu nepresušnih remiksa davalo je dovoljno materijala za "nezaboravne večeri". U takvoj podeli karata, uvek su u manjini bili autori koji su ostajali verni formatu albuma kao skupu pesama (ne kao miksu, i to je meni bar mnogo dosadno) - zvali se oni Chemical Brothers, Crystal Method ili Daft Punk u prošloj ili Justice u ovoj. Sada se ovoj respektabilnoj grupi pridružuje i japanska trojka 80Kidz.
I Japanci su svoj pohod u muzičku industriju započeli pre nešto više od dve godine kao remiks-mejkeri (TV on the Radio, MGMT, Lykke Li...), objavili su nekoliko EP izdanja, a proletos se pojavio i debi koji prevazilazi sva očekivanja. Skoro 80 minuta muzike isparcelisano je u 16 bengera, da se poslužimo klupskom terminologijom. 80Kidz nisu inovatori, ali manjak originalnosti je i više nego nadomešten kvalitetom.
I dok prvi deo ove dugačke a pitke ploče protiče u osvežavajuće tvrđem elektro tretmanu (naslovna kompozicija i odlična, rokačka, Flying Buttress), središnjici izdanja posvećen je electro-pop potencijal vokalnih numera She i Frenkie, koje u sebi otkrivaju skrivene fascinacije radom ranih Pet Shop Boys, na kraju se našlo mesta za dalje divljenje britanskom klupskom zvuku koji dominira u pesmi Fait La Danse, koja kao da je neka davno zagubljena numera sa prvih izdanja sastava Prodigy.
Ako vam treba soundtrack za ovo varljivo leto u urbanom okruženju, This is my Shit je dobar izbor. Svojim kvalitetom on nesumnjivo zaslužuje da se nađe i u setovima di-džejevima sa početka teksta, ali iskustvo mi govori da će, kada i ako do toga dođe, biti već kasno.
Ono što je meni uvek bilo nepodnošljivo vezano za tu muziku a prenelo se i u novi milenijum, kada je dobar deo hodočasnika u folkoteke promenio adresu na sve učestalijim "rejvovima" je činjenica da su brojni potpisnici koji su sačinjavali ovu popularnu scenu (koja je nastala tako što je supstanca iz krtičnjaka nekolicine zapadnjačkih megalopolisa postala obezličeni predložak za poročenje i orgije na "hype" tačkama poput Ibice) nastajali kao pečurke posle kiše a nestajali kao sama kiša. Drugim rečima, čovek je imao utisak da se imena menjaju a zvuk ostaje isti, kao da ih jedan isti čovek pravi, što i nije daleko od istine.
Gomila istovrsnih "hit-singlova" dignuta na n-ti stepen u vidu nepresušnih remiksa davalo je dovoljno materijala za "nezaboravne večeri". U takvoj podeli karata, uvek su u manjini bili autori koji su ostajali verni formatu albuma kao skupu pesama (ne kao miksu, i to je meni bar mnogo dosadno) - zvali se oni Chemical Brothers, Crystal Method ili Daft Punk u prošloj ili Justice u ovoj. Sada se ovoj respektabilnoj grupi pridružuje i japanska trojka 80Kidz.
I Japanci su svoj pohod u muzičku industriju započeli pre nešto više od dve godine kao remiks-mejkeri (TV on the Radio, MGMT, Lykke Li...), objavili su nekoliko EP izdanja, a proletos se pojavio i debi koji prevazilazi sva očekivanja. Skoro 80 minuta muzike isparcelisano je u 16 bengera, da se poslužimo klupskom terminologijom. 80Kidz nisu inovatori, ali manjak originalnosti je i više nego nadomešten kvalitetom.
I dok prvi deo ove dugačke a pitke ploče protiče u osvežavajuće tvrđem elektro tretmanu (naslovna kompozicija i odlična, rokačka, Flying Buttress), središnjici izdanja posvećen je electro-pop potencijal vokalnih numera She i Frenkie, koje u sebi otkrivaju skrivene fascinacije radom ranih Pet Shop Boys, na kraju se našlo mesta za dalje divljenje britanskom klupskom zvuku koji dominira u pesmi Fait La Danse, koja kao da je neka davno zagubljena numera sa prvih izdanja sastava Prodigy.
Ako vam treba soundtrack za ovo varljivo leto u urbanom okruženju, This is my Shit je dobar izbor. Svojim kvalitetom on nesumnjivo zaslužuje da se nađe i u setovima di-džejevima sa početka teksta, ali iskustvo mi govori da će, kada i ako do toga dođe, biti već kasno.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар