недеља, 30. август 2009.

Adventureland – Greg Mottola (2009.)

Nobody ever wins a Big Ass Panda.

Jutros mi je raspevanija polovina nasdvoje citirala odlomak iz svog školskog gradiva u kom se razmatra priroda video igara i generalno izmenjeni odnos čoveka prema mašini koji su donele igre - prema tom viđenju, kontra ofanzivi na ovaj samozaborav, one pružaju mogućnost da, što se provodi više vremena uz igre mašina zarađuje manje para, jer mi za jedan žeton možemo da je zamajavamo kolko hoćemo što je mogućnost, po prvi put osvojena u društvu, da se preko mašine stekne lično samopouzdanje i satisfakcija koju kultura pojedincu inače ne pruža.
Kao da je čuo za ovu misao, Greg Mottola je svog glavnog junaka, svršenog srednjoškolca Jamesa kome upravo nije pružena mogućnost da odigra novu partiju i ode u Evropu, upiše se n prestižni fakultet u Njujorku i zauvek napusti vašljivi Pitsburg, smestio da radi upravo za autmatima, u luna park. Za jedan žeton, James je naučio životne lekcije koje mu plaćeni put u Evropu i brucoški status na prestižnom koledžu svakako ne bi dali. Vukojebina it is!
Još nismo dali ni 40 dana Johnu Hughesu, a pojavio se film koji bi, u neku ruku, mogao da popuni ovu prazninu. Ne samo zato što se Adventureland dešava u 80-im, koje, za razliku od većine retro pokušaja i parodija na ovu dekadu, oživljava na prirodniji način, recimo onako kako to čini Doni Darko (prevashodno preko muzike i senzibiliteta) i serije Freaks and Geaks (melanholično oživljavanje benignijih tinejdžerskih podela - na gikove, frikove, opasne devojke i simpatične odrpanuše sa srcem itd). Dakle, nije po sredi puko rabljenje potentne dekade. Adventureland budi onaj živac koji je možda uginuo sa Hughesom – ozbiljno shvatanje naizgled trivijalnih dilema svojih osamnaestogodišnjaka.

I kao da je u Americi 80-ih najgore što može da ti se desi da preko leta ostaneš u rodnom mestu, dok ti svi koje prepoznaješ i voliš mašu u znak pozdrava na putu do ekstravagantnih evropskih destinacija, tako se i glavni junak, James upisuje u Breakfast club ili Summer school gde ga već sačekuje prava plejada gubitnika, odmetnika, devojaka koje iz dosade lome srca momaka, momaka koji iz dosade pate… Samo što se sve dešava u kršičnom, prokislom luna parku u Pitsburgu čime Mottola daje svoj neizbežni komični zamajac poznat iz prvenca Superbad.
Jer, nemoguće je dati oduška svojoj patnji kao što bi mladi šekspirolog James želeo kada shvati da mora da zaradi za školovanje (i potom, kada ga dokači jedina ispravna vrteška u luna parku – naravno, ljubavna), kada vodi zalagaonicu za trke kartonskih konja, u majici na kojoj tri puta piše "games", uz jednolični saundtrek – Rock me Amadeus. Ipak, šta bi se sve moglo očekivati od reditelja Superbada u ovakvom jednom okruženju, komedija uopšte nije odnela primat, niti se preteruje sa urnebesnim scenama koje bi se mogle roditi u Mottolinoj mašti (recimo, neka vrsta Smrti Smučiju u kojoj bi se, u kontraedukativne svrhe, angažovala sva raspoloživa rekvizita luna parka). Umesto toga, luna park u Adventurelandu štekovano je mesto – neka vrsta stecišta usamljenih i slomljenih srdaca, pa tako postaje (i svrstava se) u red najmističnijih filmskih toponima - tramvaja zvanih želja, poslednjih drive-in bioskopa ili Felinijevih putujućih cirkusa.
Jer, iako je mogao da za pet para pokuša i još jednom uhvati urnebesno komičnog zeca iz automata i stvori još jednu komediju o gubljenju nevinosti, Mottola je podigao poklopac automata i duboko uronio šake ispod igračaka i izvukao prave žive junake. Upoznavanje sa njima nalik je otkrivanju malog sveta u šifonjeru koji godinama niste pospremali, pa vas svaka stvar izlomi svojim bezbrojnim ogrebotinama, nalepnicama i pištanjem koje ispušta kada je stisnete. A, takvi su Jamesov komrado Joel – cvikeraš koji, kada ga devojka koju je konačno pronašao (i odneo je kući pijanu), sutradan odbije (i njega i Gogoljeve priče koje stidljivo ponudi na poklon) izvlačeći se na varijantu – ja sam katolkinja, a ti jevrejin, šta će reći tata – odgovori, ali ja sam zapravo ateista, tačnije nihilistički nastrojen egzistencijalista.
E, sad, neko će reći malo morgen u luna parku rade tako namešteni likovi sa onelinerima. Međutim, izuzev suspenzije neverice koja je u ovakvim slučajevima neizbežna, Mottola nije pribegao poliranju svakog detalja. Ostavljena je komotna, misteriozna margina na tekstu Adventurelanda - zaleđe kakvo odavno nije pružilo hladovinu nijednom tinejdžerskom filmu. Mottola pušta junacima da se prospu, da odslušaju svoju omiljenu pesmu kada im je teško, ne trudeći se da gledalac pamti replike već osećaje. Tako pričom promiču epizodice koje se ne nameću svojim direktnim “ja sam savršeno osmišljen junak” pristupom, već naprosto žive između vrteški ovog luna parka čineći ga uverljivim mestom na koje se vraća.
Takva je Lisa P – zavodnica koju siroma James, iako se Lisa P iskreno (mada i naduvano) smeje njegovim trabunjanjima o Dikensu, svaki put pita kako joj je tata, a koja nosi divno presađene pelcere drčnih deveruša iz Pink Ladies (Brilijantin) po načinu kako se pojavljuje svaki put unutar male plesne tačke pretvarajući muškarce u potporne stubove za scenografiju. Takav je svakako i Jamesov drugar iz detinjstva koga nekako nije uspeo da se otrese od svoje četvrte godine, a koji kao čupavac iz kutije iskače u najnezgodnijim, najprelomnijim trenucima u životu svog druga da ga šutne u međunožje. Zapravo, Tommy Frigo jedina je jsirova beleška uhvaćena i direktno regrutovana iz glavnotokovske struje tinejdžerskih filmova iz 80-ih – Bilova i Tedova fantastična avantura, npr. ili Fast Times at Ridgemont High.
Ipak glavna nagrada u luna parku, maker za Jamesa (ali, što je problem, ne samo za njega) je Em Lewin. Nalik glavnoj junakinji iz Freaks and Geeks, Em je devojka-drugar koja nosi vojničke jakne, razume vas kada pričate kako zbog Šekspira niste mogli da spavate sa nekim koga ne volite, sa kojom nikako da se poljubite, a kamoli da imate intercourse i koja stalno gleda negde iza vaših žgoljavih ramena – u jebenog Ryana Reynoldsa koji je svirao sa Lou Reedom (iako ne zna tačan naziv omiljene Reedove pesme) i ume da popravi svaki bogovetni automat koji vi sjebete.
Za jedan film koji petenduje na tinejdžersku publiku (valjda) romansa je vođena sa posvećenošću iz koje nastaju samo velike ljubavne priče (koje su, pritom, uvek i duboko životne, protresaju iz gaća sve strahove, predrasude i tegobe čak i nekog ko se bliži tridesetoj, ako zanemarimo mogućnost da je taj neko naprosto nedorastao). Ovo ne čudi pošto je Mottola i u Superbad obraćao zavidnu pažnju na junake i, na prvom mestu, krajnje ozbiljno shvatao njihove probleme (što je kontra novoj struji Borat komedije - ići na mesta koja komedija nije takla ne bi li se napravila provokacija - Mottola ide na mesta koja su svima smešna i ozbiljno ih shvata zbog čega su ona, kroz njegove, tako shvaćene junake, još komičnija - daleko teži put, prvi je samo raznovrsniji ali se, kao što pokazuje Veliki Brat posle nekog vremena i iscrpe). Film je producirao Ted Hope, koji stoji iza filmova kao što su Ledena oluja Anga Leeja, ili filmova Todda Solondza (iza kojih je stao čak i kada su distributeri odustajali od njih) - jednom rečju, filmova koji nisu sasvim zavrnuli ventile prema životnim istinama.
Mottola polazi od ljubavnog trougla, držeći se premise da uvek postoji neko ko se želi, ko je mamac – udica što je život šalje, lak zalogaj, antidepresiv, protivotrov i laka karta koja pokriva sve naše životne gubitke i neko ko se voli, ko mora da se zasluži nakon dugog puta samopreispitivanja, urušavanja svih šećerastih zidova ljubavi kakva se prikazuje u romantičnoj varijanti. Otuda, vodeći romantičnu priču, Mottola razgrađuje predrasude o romansi, izbacujući junake na brisani prostor, ubijajući u njima sve glinene golubove i zalepljene mete što se izdaju za srce. Sve dok u šakama ne oseti uplašene otkucaje – ispod majica na kojima piše ride, ride, ride i games, games, games.
Veliki deo posla uradili su i glumci - Kristen Stewart (Into the Wild) kojoj je ovo možda najbolja i najzahtevnija uloga (ne samo da predstavlja pale blue eyes kako kaže Lou Reed sa njene majice) i Jesse Eisenberg koji se nadovezuje na Mottolin tip načet Michaelom Cerom u Superbad sa telećim pogledom nevinog dečaka.
The Last Picture Show
možda jeste veći film, jer svojom pričom apsorbuje više značenja, jer je Bogdanovich otišao daleko i postavio saobraćajni znak za mlade vozače na kom piše bespuće, ali Adventureland je značajan jer je ponovo raskopao Diznilend, luna park postavljen preko tog znaka, i ponovo ga okrenuo u pravom smeru kuda valja
ići, bez bojazni i zadršeke – ka bespuću. A, drugi neka gađaju da osvoje džinovskog pandu.

6 коментара:

sestra luzerka је рекао...

jedva čekam da pogledam ovaj film. kristy baš si me zainteresovala.

nasdvoje је рекао...

Imam ga ja, pa kad se vidimo režem :)

nasdvoje је рекао...

odličan... baš mi je leg'o :)

gassalascajape је рекао...

Kristen se, za moj gros, ovim filmom iskupila za sva tri Tvajlajta. -_-

Upust, apropo Dzesija, jeste gledali The Squid and the Whale?

nasdvoje је рекао...

E, ja te Sumrake nisam gledala, ali ona mi je toliko slatka da se kanim da i to pogledam. I jedva ;ekam da vidim ovaj film The Runaways :)
The Squid and the Whale je genijalan! Možda jedan od boljih porodičnih drama koje sam pogledala.

gassalascajape је рекао...

Vala bas.
Medjutim, bolji mi je i drazi ipak film koji je isti lik napisao nekih desetak godina ranije, Kicking and Screaming. To kad sma odgledao... stono kazu, nije mi bilo svejedno.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.