Do sada smo na ovom mestu uglavnom pisali o metalskim pločama na koje bi nemetalci trebalo da obrate pažnju. Treći LP nemačkog sastava Klabautamann ipak nije jedan od tih jer preokreće malu igru koju smo (nehotice) ustanovili. Naime, ovaj album je odlična polazna tačka za jednog metalca zarad upoznavanja sa čarima nemetalske, ostale muzike.
Sastav iz Meckenheima čije ime označava gobline koji predviđaju nasukavanje brodova ima u zalihama dovoljnu muzičke zločestosti za ovu sortu slušalaca. Prilično ispolirano producirani blek metal u sebi krije sve osnovne sastojke iz kanona ovog rigidnog žanra: agresivno poimanje ritam sekcije, ledeni, brzi tremolo zvuk gitare i nimalo prijateljski nastrojeni glasovi prosto krše sve pred sobom.
Ali, ono što izdvaja ovaj album iz glavnine ponude blekmetalske srednje struje je želja da se granice žanra prošire van njegove inicijalne teritorije - što je tendencija koja kad tad zapati svaki ekstremni muzički žanr, u trenutku kada tvrdokornost prestane da bude dovoljan osnov za kvalitet i svede se samo na proizvodnju šoka.
U toj priči se metal kao žilava muzička forma najbolje snašao u konkurenciji hardcore punka ili drum n' bassa (koji sa autorske tačke gledišta odavno tavore u otužnoj osrednjosti), a Klabautamann ovoj oceni daju svoj doprinos atmosferičnim instrumentalnim pasažima koji svoju inspiraciju crpe na potezu od džeza do post roka i akustičnim minijaturama koja ovom izdanju daju čar prelepe atmosferičnosti. U tom smislu, Klabautamann su sigurno nekoliko koplja iznad svojih underground kolega koji se upinju da postignu nešto slično, kao što su na primer mladi Britanci Fen (aktualni album Maledicition Fields). Najkraće rečeno, Merkur je jedna od onih ploča koja vremenom postaje sve interesantnija.
Zato nije čudno da je u muzičkom podzemlju ovaj album slavljen kao "najbolji progresivni blek metal album ikada" ili da bi ovako "zvučao Rush da svira blek metal", a pominjali su se i metal bendovi koji u sebi imaju jake prog žile-kucavice kao što su Enslaved i Opeth. Moram priznati da nisam fan nijednog od pomenutih sastava, koji su mi uvek bili nalik na mašine za pumpanje sviračkog ega. Na Merkuru se dobro sviranje podrazumeva, ali nije samo sebi cilj, što bi mogao lagano da tvrdim za sve albume grupe Opeth (tačnije one koje sam imao snage da bar malo preslušam).
Uvodna pesma Unter Bäumen (Pod drvećem, hvala Dariju za prevod!) je dobar lakmus za potencijalnog slušaoca. Pesma počinje nemilosrdnim, srednjim blek metal tempom koji podseća na plovidbu rimskih galija po uzburkanom moru, zatim se razgrađuje u džez i ambijentalnim instrumentalnim deonicama, da bi dalja (veoma usvirana, čak i majstorska) razrada išla preko sva tri osnovna muzička pravca delovanja ove odlične nemačke grupe.
Ko prođe ovu kapiju i presluša čitav album, brzo će shvatiti da je Merkur jedno od onih izdanja u kojoj su pesme delovi kompaktne celine.
Sastav iz Meckenheima čije ime označava gobline koji predviđaju nasukavanje brodova ima u zalihama dovoljnu muzičke zločestosti za ovu sortu slušalaca. Prilično ispolirano producirani blek metal u sebi krije sve osnovne sastojke iz kanona ovog rigidnog žanra: agresivno poimanje ritam sekcije, ledeni, brzi tremolo zvuk gitare i nimalo prijateljski nastrojeni glasovi prosto krše sve pred sobom.
Ali, ono što izdvaja ovaj album iz glavnine ponude blekmetalske srednje struje je želja da se granice žanra prošire van njegove inicijalne teritorije - što je tendencija koja kad tad zapati svaki ekstremni muzički žanr, u trenutku kada tvrdokornost prestane da bude dovoljan osnov za kvalitet i svede se samo na proizvodnju šoka.
U toj priči se metal kao žilava muzička forma najbolje snašao u konkurenciji hardcore punka ili drum n' bassa (koji sa autorske tačke gledišta odavno tavore u otužnoj osrednjosti), a Klabautamann ovoj oceni daju svoj doprinos atmosferičnim instrumentalnim pasažima koji svoju inspiraciju crpe na potezu od džeza do post roka i akustičnim minijaturama koja ovom izdanju daju čar prelepe atmosferičnosti. U tom smislu, Klabautamann su sigurno nekoliko koplja iznad svojih underground kolega koji se upinju da postignu nešto slično, kao što su na primer mladi Britanci Fen (aktualni album Maledicition Fields). Najkraće rečeno, Merkur je jedna od onih ploča koja vremenom postaje sve interesantnija.
Zato nije čudno da je u muzičkom podzemlju ovaj album slavljen kao "najbolji progresivni blek metal album ikada" ili da bi ovako "zvučao Rush da svira blek metal", a pominjali su se i metal bendovi koji u sebi imaju jake prog žile-kucavice kao što su Enslaved i Opeth. Moram priznati da nisam fan nijednog od pomenutih sastava, koji su mi uvek bili nalik na mašine za pumpanje sviračkog ega. Na Merkuru se dobro sviranje podrazumeva, ali nije samo sebi cilj, što bi mogao lagano da tvrdim za sve albume grupe Opeth (tačnije one koje sam imao snage da bar malo preslušam).
Uvodna pesma Unter Bäumen (Pod drvećem, hvala Dariju za prevod!) je dobar lakmus za potencijalnog slušaoca. Pesma počinje nemilosrdnim, srednjim blek metal tempom koji podseća na plovidbu rimskih galija po uzburkanom moru, zatim se razgrađuje u džez i ambijentalnim instrumentalnim deonicama, da bi dalja (veoma usvirana, čak i majstorska) razrada išla preko sva tri osnovna muzička pravca delovanja ove odlične nemačke grupe.
Ko prođe ovu kapiju i presluša čitav album, brzo će shvatiti da je Merkur jedno od onih izdanja u kojoj su pesme delovi kompaktne celine.
Постови
2 коментара:
počeli su omaži Rimu:)
ja se sve vreme obraćam metalcima!
ne trči pred rudu: ništa nije počelo dok se ne završi :)
Постави коментар