Zabavni jubilej

U petak je izašao 3000. broj Politikinog Zabavnika. U jednom periodu, kada sam ga intenzivno kupovala, bivši momak me zezao parafrazirajući krilaticu Zabavnika, rekavši da je reč o novini „za sve do 7 i od 107 godina“. Što, u neku ruku, možda i jeste tačno pošto Zabavnik ne prati nikakav poseban kompas, niti isporučuje neke aktuelne stvari za koje bi čovek mogao da se uhvati kao neophodne u svakodnevnom životu. Međutim, baš u tome i jeste čar Zabavnika, što sve ove godine opstaje kao potpuno nepotrebna stvar, tvrdoglava u svojoj radoznalosti. Polazeći od one Njutnove ideje da je prdnost deteta u tome što postavlja pitanja o stvarima i pojavama koje odrasli podrazumevaju, Zabavnik je u stanju da bude glup u društvu i da postavlja pitanja o tome kako radi sijalica, da li pušači zagađuju okolinu, a da se pri tom, u davanju odgovora ne obazire ni na kakve poželjne odgovore. Recimo, na to pitanje o zagađivanju okoline od strane pušača, Zabavnik daje odgovor: "Pušači žive u proseku 10 godina kraće od nepušača. Da ne puše, pušači bi, dakle, živeli još jednu deceniju i za to vreme i dalje vozili kola, trošili električnu struju i kupovali stvari. Ovo bi proizvelo mnogo više gasa CO2 nego sve cigarete zajedno koje su oni ikada popušili. Tako pušenje zapravo smanjuje zagađenje, tako što uklanja zagađivače."

Ono što mu se može zameriti je preterano oslanjanje na logiku I izvesna fascinacija naukom (recimo, ja uvek preskačem one stranice sa novim pronalascima u Japanu), ali se to nadoknađuje tekstovima kao što je rasterivanje zablude o tome da su zastupnici Darvinove teorije o evoluciji i religiozni ljudi strogo suprotstavljeni.

Redovno obeležavanje jubileja ili serija tekstova o domaćim mecenama ili arhitektama ostavlja utisak da Zabavnik ima neku posebnu vrstu kolektivnog pamćenja iz kog se stvari ne vade po potrebi, kada za to postoji određeni, konkretni cilj u društvu.

Ovakav pristup čitaoce Zabavnika smešta u jedan bezbrižan i, što je dobro primetila bolja polovina, opuštajući kutak u kom za saznavanjem postoji čista, bezuslovna, potreba, po principu uzmi ili ostavi.

Posebna vrlina Zabavnika je što se pripoveda kroz priče. U većini slučajeva, pritisak da se bude objektivan i neposredan, naterala je većinu novinara, a sve više i pisaca, da odustaju od narativnosti kao od nekog nametanja konteksta i tumačenja. Pa, imamo, što na netu, što na papiru, samo suvo sipanje informacija. Zabavnik od njih pravi priče, a čovekova prirodna potreba je da od informacija dobije oblikovanu priču.

Još jedna vrlina Zabavnika je staromodni senzacionalizam – fascinacija pričama o spasu u poslednjem času (Život piše drame), o pogorelcima, vanzemaljcima, duhovima, teorijama zavera. Spram senzacionalizma kojim se koristi dnevna štampa, ovakva fascinacija tajanstvenim deluje pitomo.

Naposletku, Zabavnik je jedna od retkih stvari koja nekako odoleva potrebi za promenom. Osim povremeno novih serija, kao što su u poslednje vreme zaređali sa tekstovima u slici i reči kojima predstavljaju daleke destinacije, Zabavnik je uglavnom, sve ove godine, dobro staro mesto na kom svako može da odmori umorne kosti.