Evro-oproštaj

Čuda su čuda zato što se retko događaju. Crvenu Zvezdu je Viša sila već pogledala u prošlom kolu kvalifikacija protiv Dinama iz Tbilisija, bilo je previše očekivati da se slično ponovilo i sa praškom Slavijom.
A nije da nije zamirisalo, kada je na kraju prvog poluvremena srpska ekipa povela sa 2:0. Veoma čudno poluvreme u kome je Zvezda bez igre, zahvaljujući penalu i brzometno izvedenom indirektu stigla na korak od anuliranja prednosti protivnika. Iako se u prvom delu drugog poluvremena učinilo da su čak i produžeci mogući, Vlček je u 63. minutu stavio tačku na učešće Zvezde pred vratima Lige Evrope za ovu sezonu. Kada se sve sabere: 4 pobede i 2 poraza sa mladim, neuigranim, neiskusnim i limitiranim timom je za ovu generaciju uspeh.
Ispostavilo se da je poraz u Pragu bio previsok, gde smo uspeli da sami sebi uguramo u mrežu tri gola, a ruku na srcе moglo ih je biti i više. Prozivani su glavni krivci: štoper Tutorić i golman Pavlović koje od tog meča nismo videli u crveno-belom dresu. No, meni se čini da krivica u najvećoj meri leži na treneru Petroviću Pižonu i njegovoj kukavičkoj taktici sa pet odbrambenih igrača.
U prvih deset minuta tog meča videli se da su Česi ušli u meč u letargiji i tim sa renomeom kao što je Zvezda je morala to da iskoristi. Jedan gol u mreži Slavije u Pragu bio bi dovoljan za prolaz. Umesto toga, kukavička Pižonova taktika je još i nekako funkcionisala na 0:0, ali odmah pošto je primljen prvi gol sve je palo u vodu.
Ono što se meni čini kao najveći srpski propust u ekipnim sportovima u poslednjih deset godina je tendencija da se svaka taktika koja svoje korene ima u bojažljivosti nama olupa o glavu. Uvek kada nešto želimo da izbegnemo, po pravilu se to desi. Nećemo se ovde baviti pričama o odlascima mladih u inostranstvo, ogromnim dugovanjima kluba itd. - tim kao što je Zvezda, sa takvom istorijom i takvom reputacijom, jednostavno mora u svakom meču da ide na pobedu, bez obzira ko nosi njen dres i ko je rival. To se nije desilo u Pragu, i zato ćemo od sada najtrofejniji srpski klub posmatrati samo u domaćim takmičenjima.
Posle svih lomova koji su se desili u klubu, rezultati nisu u prvom planu. U narednih godinu dana bitno je napraviti bazu, konsolidovati unutrašnju strukturu klubа, stvoriti prepoznatljivu OFANZIVNU igru i kreirati srednjeročni plan koji bi utemeljen u realnosti srpskih prilika dao odgovor na pitanje koje su aspiracije u narednih, recimo, 6-7 godina.
To nije lak zadatak, a stepen njegovog izvršenja obelodaniće i misteriju oko sposobnosti nove uprave sa Vladanom Lukićem na čelu. Dilema da li su Lukićevci samo tu zbog para, ili im je stalo i do klupske reafirmacije, čini se kao ključna. Stihiju mora da zameni studiozan, temeljan rad bez improvizacija.
Možda nekima od retkih čitalaca ovog bloga cela ova priča izgleda kao deplasirano mlaćenje prazne slame, ali srećom, sinoć je solidno popunjena Marakana (i to posle tragične igre i poraza od 0:3!) pokazala i dokazala da ima još i više nego dovoljno onih kojima je stalo do rezultata crveno-belih. Domaća liga je takva kakva je, drugu nemamo, a zanimljivo je da u kritici njenog kvaliteta prednjače oni koji su se prošle i ove godine "šokirali" kada je kiparski Apoel izbacio prvo jednog pa drugog večitog rivala. Sada će taj isti Apoel igrati Ligu šampiona, a isti oni koji su se do juče smejali na pomen predstavnika malenog sredozemnog ostrva se sada prosto utrkuju da pohvale sjajnu organizaciju, igru i taktiku ovog tima. E pa kad može jedan Apoel ili mađarski Debrecin, zašto u budućnosti ne bi mogao i neki srpski tim. Da se genijalci pitaju, nešto slično se nikada neće dogoditi. Pošto će se ipak dogoditi, i to mnogo brže nego što "realisti" i sanjaju, bitno je da se što pre sa tim zamislima počne. Bez te dimenzije, Zvezdino ime tupo odzvanja kada se izgovori.