Elementarno

Nema ničeg prirodnijeg od otvarača za konzerve. Podupre se sa strane, pa polako u krug – bez cimanja i pritiska. A, sve druge sprave su mnogo komplikovanije. I opet, svaki put tata mora da me podseti kako se koristi otvarač. I svaki put zaboravim. Dok poklopac bubri, svaki put pomislim: kako je to jednostavno, kako uvek zaboravim?

Potisnu tu veštinu druge veštine koje sam navežbala. Potcenjivanje elementarnih stvari i elementarnih pitanja uvek je bila moja mana, ujedno i ulaznica za svet bez otvarača, tzv. svet tajne što ga, opet, često precenjujem.

Kad ni jedna druga vrata neće da se otvore, dobro dođe otvarač za konzerve. Pitanje je samo zašto se tako dobra stvar uvek ostavlja za kraj. Kao poslednje pribežište.

Ukućani su, samo im ime kaže, uglavnom kod kuće. Za njih su kauč, televizor i, “radost koja me ubija”, samo što njih ne ubija, nego ih raduje i to iskrenije nego što ono što ubija pogađa te što se nameštaju da ih ubija.

Onaj put što je savijen oko zgrade, a preko kog preletim žureći na autobus za grad, njima je dovoljan. Ruku pod ruku, prošetaće, kao da poravnavaju stolnjak što se večito zarolja od halapljivog i nervoznog sveta što ga vuče svako na svoju stranu u nervoznom grabežu i potrazi za srećom što im stalno izmiče u nezajažljivoj potrebi da pravilno iskroje svoju sreću.

A, od filmova, šta se zadesi na TV-u. Slike i prikaze u koje se ovi što ih mlako gledaju, kunu, oni gledaju sa oduševljenjem koje ne može da se kupi ni proizvede. I to je oduševljenje realnije od svake primisli na realnost, od svake kritike i neiskrenog pesimizma s kojim se gleda na sve što se napravi. Zapravo, moji bi ukućani bez tih filmova i pojava mogli, dok ovi koji po istim stalno pljuju, ne bi. Što je samo znak da se ne ceni poštenje, nego se ceni stil.

K’o mravi dovlače, a kad nešto uštede ostave na stranu. I svako veče mama unese opeglano, al ga raširi – da se ohladi. I tata objašnjava kako se koristi pumpa za gumu na biciklu i zašto, ako si kupio jeftiniji bicikl, pa si mesto ventila za bicikl dobio onaj za automobile, ne možeš da napumpaš pumpom za bicikl koju je on nabavio. U onom svetu tamo, što para put oko kuće, možeš da napumpaš gumu i dinosaurusom ako si vešt na rečima.

I kako se putuje vozom a da se ne plati karta nego se kondukter odvede na stranu, pa mu se da za pivo, jer puno radi. Bez lažnog morala, ljudskost koju bi neko nazvao snalaženjem malog čoveka, proradi, a o njoj se ne peva. Jer je mala i trivijalna. Jer tamo neko pod palmom sedi i uzdiše daleko veće i bitnije uzdisaje koji nisu ni primaći zuju tog dosadnog komarca koji prosto živi svoj život.

I kako se ide po buvljaku, pod jakim suncem, da se nađe kaseta s muzikom za koju ni ne znaju šta je, jer si ti hteo da je imaš.

Kad s njima kupuješ patike, to se kupi u prvoj radnji - ako ti pasuju i ako imaju ventilaciju. Za zimske cipele je najvažnije da su šivene, a ne lepljene.

Elementarne stvari i vrline što se potcenjuju ne nalaze pravo mesto u svetu popularne kulture. Ni u svetu generalno. Kolko god se dičili lagumima svojih duša što zadiru u nepoznato i nepriznato, oni su trivijalni u svom večitom pokušaju da pobegnu od svojih roditelja, rodbine. Da se uzdignu i budu iznad svega.

Pa idu stihovi Repetitora o malom čoveku koji je bednik na navijanje, ili Autoparka o sreći koja ga uništava.

Moj vam je savet, pišite o svojim roditeljima. Obračunajte se sa svojim taticom, mesto što mom burgijate po mozgu što igra loto, što je srećan kad vidi Grand Paradu, što je zadovoljan kad dobije malu platu za ono što je uradio. Svoje mudroseraje primenite na svoje bližnje mesto što stalno povlačite vama tako ugodne granice za dečje igralište u kom možete da se ispovedite a da ne budete povređeni. U kom možete da kažete: eto, to je Srbija, zemlja malih, zatucanih ljudi. Jer, upravo ti mali ljudi, nikada ne koriste izgovore kad obavljaju svoje, elementarne dužnosti.

Dakle, gurnite svoj zlatni ključić za muzičku kutiju ucveljenog deteta u dupe. Otvarač za konzerve radi pos’o.