Kako se uopšte može pitati da li se Srbija, kao celina, suočava sa zločinima, ili Crna Gora, ili bilo koja država. To bi pitanje trebalo postaviti malo konkretnije. Prvo, šta znači to suočavanje? Sa kojim i sa čijim zločinima, jer prosto postoje i neki drugi zločini, a ne samo srpski. Bojim se da postavljanje takvih pitanja može da vodi u nove beskonačne sukobe iz kojih samo profitiraju učesnici tih sporova.
Stojan Cerović u intervjuu za "Monitor" 20.9. 2002. citirano prema "Helsinškim sveskama 16" str. 191
Jedan od mogućih odgovora na hipotetičko pitanje pokojnog Stojana Cerovića (postavljenog u drugom kontekstu) pruža knjiga bivšeg načelnika Državne bezbednosti Radomira Markovića. Naravno, kao i u svemu što ima DB oznaku, tako i ovu knjigu treba čitati između redova, a nema sumnje da za one koji u svemu što se događa vide zaveru ove državne službe predstavlja obavezno štivo.
Iz ove knjige, naravno, nećemo saznati ništa o nepočinstvima Radomira Markovića u vreme dok je stolovao Službom, kojih je bez sumnje bilo, što nesumnjivo važi i za njegovog mentora Slobodana Miloševića. Delove u knjizi o njihovoj bezgrešnosti, a ima ih, treba apstrahovati. Zato ćemo dosta toga saznati ili se nerado podsetiti šta se zbivalo kada su njih dvojica sišli sa vlasti. Aljkavost, voluntarizam i konstantno kršenje zakona onih koji bi trebalo da ga poštuju sledstveno je vodilo urušavanju urušene države - a sve su to preovlađujuće odlike postpetooktobarske vlasti koje su svoj vrhunac doživele u zlosrećnoj akciji "Sablja", čije pristaše nikako da shvate da nije bio problem u njenom postojanju, već u načinu kako je sprovedena. Načinu koji je dobio svoje milionske ishode na ime odštete protivpravno hapšenima, a da za to niko nikad nije krivično odgovarao, kao što se ni do danas ne znaju ubice Momira Gavrilovića, Boška Buhe, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Kundaka, Badže, Boška Peroševića, Žike Petrovića, Belog, Giške niti nalogodavci atentata na premijera i Arkana, da se zadržimo na najpoznatijima.
Kao što je poznato, Marković se godinama protivpravno nalazio u pritvoru čekajući da mu se izrekne presuda za slučaj Ibarska magistrala u kome je, što je takođe poznato, život izgubilo nekoliko zvaničnika SPO, a predsednik ove stranke Vuk Drašković izbegao atentat. U ovoj knjizi Marković, kao čovek koji praktično nema šta da izgubi prezentuje neveselu sliku sudskih procesa vođenih protiv njega, pitajući se koji je interes DB-a i Miloševića bio da se smaknu Drašković i Stambolić u tom vremenskom periodu, budući da ni jedan ni drugi nisu predstavljali opasnost po njihovu vlast, a za šta, pravnovaljano izvedeni dokazi i dalje ne postoje.
Čisto da se zna, ni jednim delom svog bića nisam Markovićev fan, ali verujem da svako ima pravo na slobodu govora i na zakonsku zaštitu. Prema nepisanom pravilu, liberalizam seže dotle dokle ste spremni da branite slobode svojih neistomišljenika - što znači i da svaki osumnjičeni ima pravo na fer sudski proces i da je nevin dok se ne utvrdi drugačije. Prema uvreženoj praksi koju je na ovim prostorima promovisao Haški Tribunal takvi postulati ne važe: osumnjičeni su unapred osuđeni, i zarad dobijanja izjava koje potvrđuju navode optužnice, apsolutno su sva sredstva dozvoljena.
Drugim rečima, ako si, kao insajder bio spreman da optužiš Miloševića za sve za šta ti kažu da je kriv, pošto opipljivih dokaza optužnice nema pa nema, ti nisi kriv pa sve da si ubijao sve u šesnaest, o čemu postoje dokazi čvrsti kao stena u ovom filmu ... holandske (ko bi rekao) proizvodnje (1, 2, 3, 4, 5. deo). U suprotnom si nagrabusio. To je iskusio Marković na svojoj koži, odbivši da igra po tim pravilima. Time je doživeo da sudski gledano, bude pogodna personifikacija zločina Miloševićeve vladavine što je neviđeno trula ideja koju su pod mentorstvom haških istražitelja sprovodili tadašnji pravi čelnici DB-a - Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović, a veoma aktivni su i sive eminencije poput Dušana Mihajlovića, Zorana Janjuševića, Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića.
Na koji način je to rađeno, nema sumnje da će se izučavati na pravnim fakultetima za nekoliko decenija. Prljave igre, beskonačna ponavljanja sudskih procesa do "zadovoljavajuće" presude, lažna obećanja, iznuđivanja, pritisci, pretnje i "hlađenja" u samici; sve su to odreda bili pravni lekovi kojima se služio deo DOS-ove Vlasti kako bi primorao Markovića na saradnju u ovoj zakulisnoj radnji.
Kao što čoveku kome dijagnostikuju rak raste interesovanje za ovu neizlečivu bolest, tako je i Marković, u skladu sa svojom pozicijom postao pravni-ekspert - diletant (u originalnom, ne u pežorativnom značenju reči). U programski zlurado napisanom, za sada jedinom na Mreži dostupnom prikazu ove knjige, slavni/još jedan životno ugroženi novinar "Vremena" Miloš Vasić piše: "uopšte uzevši, ova je knjiga ravna i dosadna, tipični sastav pravnika-pešaka koji je još pritom bivši policajac i nedopečeni udbaš. Ako se neko i nadao da će tu pročitati nešto novo, biće razočaran: reč je o reciklaži već poznatih i uveliko kompromitovanih priča iz medijsko-pravničke propagande i logističke podrške pristalica Legije Ulemeka i Slobodana Miloševića; sve je to već bilo i u "Kuriru", u ostalim tabloidima i u NIN-u." Ima istine oko ravne dosadnjikavosti (što je Hag bliži to je manja Zabava miliona) za sve ostalo Vasić, koji je svojevremeno pisao bestseler "Atentat na Zorana" "bez ijedne nove činjenice" a zatim se proslavio izjavom da se "5. oktobra nije lomilo i razbijalo", baš i nije najpodesnija osoba za kritiku koju bi ijedno iole kritički nastrojeno i misleće biće uzimalo za ozbiljno. Da ne pričamo o tome da mu nije padalo na pamet da piše o aferama o kojima je moglo da se čita jedino u tim i takvim tabloidima, Kuririma i NIN-ovima.
No, dok se između dva, i dalje podjednako nepomirljiva tabora (osim kada treba da se prave vladajuće koalicije) nastavljaju večne rasprave na radost sve dece, postavlja se pitanje može li se biti na distanci u odnosu na oba? Kazna bez zločina ni po tonu ni po stilu (a većim svojim delom) ni po sadržaju nije pamfletsko smeće od knjige, kako bi se u prvi mah moglo "pomisliti" pod hipnozom ispravnih masovnih medija i njihovih fanova koji su preko noći zaboravili da su se pre desetak godina smejali svojim roditeljima, babama i dedama kad odu da gledaju Dnevnik. Mnogi delovi DOS slagalice i dalje fale, ali ako ništa drugo, ova knjiga je jedan delić koji pasuje na nekoliko mesta.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар