Evo jednog napetog, potresnog i katarzičnog filmskog ostvarenja koje nam stiže iz Belgije. Znajući za moju slabost prema video-igrama (otpišite svakoga ko za ovaj izraz koristi smarački deminutiv igrica kao nekulturnog), filmska polovina nasdvoje skinula je ovaj film kako bismo pogledali nešto zajedno, što je zajednička aktivnost u kojoj oboje uživamo.
Okej, najbolje je nepripremljen zaroniti u filmsko tkivo. Lagao bih ako bih negirao da sam posle deset minuta filma pomislio "O ne, još jedan film koji moralistički kriminalizuje gejmere", ali srećom, kasnije se ispostavilo da su svi prsti ovog filma upereni u pravom smeru. Elem, Ben je dečko koji ide, pretpostavljam, u srednju školu, a svako jutro provodi igrajući MMORPG igru Archlord u kojoj je mnogo jak jer nabudžio svoj karakter do 80. nivoa. Na početku vidimo njegov karakter kako jaše na belom konju i proliva litre krvi neprijateljski nastrojenih spodoba. U tome mu pomaže devojka i e-poznanica, a bogami i jedina životna uzdanica, Scarlite.
Vreme za igru je prošlo i treba da se krene u školu. Vidimo usiljeno ljubaznu majku kako pokušava da ostvari bilo kakav kontakt sa sinom koji nosi malu kameru svuda gde ide. Kako izađe na ulicu, postaje jasno da nešto nije u redu - nema više neustrašivog konjanika već samo zgrčenog i zgrbljenog, preplašenog i trapavog momka koji nije u stanju da izađe na kraj sa učestalim školskim zlostavljanjem.
U strukturi filma meša se dokumentaristički prilaz, koji donekle podseća na korektnog (i ništa više) Beogradskog fantoma, igrani plise i brojne virtualne sekvence koje lepo dočaravaju šta se zbiva u Benovom zbrkanom a briljantnom umu. Negde na pola filma saznajemo da je Ben osim što je, bukvalno prestravljen svim i svačim u spoljnom svetu, tj. njim kao takvim, ujedno ima i dijagnozu da je autističan tj. boluje od Aspergerovog sindroma, da ima suicidne misli što ne smeta za "šalu" uvek spremnim školskim siledžijama da mu dodatno pogoršavaju stanje. Rulja nema milosti kada namiriše slabost, a mogući saveznici se ne mogu suprotstaviti maltretmanu umesto žrtve, te odlaze sležući ramenima.
Nic Balthazar ovim filmom ubedljivo prikazuje svu nemoć školskog, zdravstvenog i socijalnog sistema sastavljenog od razrovanih familija da na bilo koji smislen način pomogne mladoj osobi u ozbiljnom problemu nemogućnosti socijalizacije. Ta mesta ostaju rezervisana za grubijane, podlace i laktaroše spremne da, iako prosečnih, mediokritetskih kvaliteta, igraju po notama koje je komponovao društveni konsenzus. Ben X (parafraza izraza koji u prevodu sa holandskog znači Ja sam niko) daje glas ne tako maloj grupaciji suicidalnih koji ne mogu da se naviknu na tako uspostavljena pravila igre.
Zbog toga je Ben X film koji se tiče svakog mislećeg bića jer na neuobičajen, nemoralizatorski i nelicemerni način govori o bar jednom delu naših ličnosti, oni koje zgrčeni i smuljani nisu u stanju da ostvare željeni kontakt sa okolinom, plašeći se neuspeha, što je izgleda jedini prestup u ova doba zasićena jalovom produktivnošću. U elegantno izvedenoj i (bar) dvosmislenoj završnici koji transcendira realnost i fantaziju na nivo simbolike, našlo se mesta i za Sigur Ros, pa što ga onda ne bi bilo i za vas u ovoj gorkoj odi fragilnosti do bola otuđene trske koja misli.
Okej, najbolje je nepripremljen zaroniti u filmsko tkivo. Lagao bih ako bih negirao da sam posle deset minuta filma pomislio "O ne, još jedan film koji moralistički kriminalizuje gejmere", ali srećom, kasnije se ispostavilo da su svi prsti ovog filma upereni u pravom smeru. Elem, Ben je dečko koji ide, pretpostavljam, u srednju školu, a svako jutro provodi igrajući MMORPG igru Archlord u kojoj je mnogo jak jer nabudžio svoj karakter do 80. nivoa. Na početku vidimo njegov karakter kako jaše na belom konju i proliva litre krvi neprijateljski nastrojenih spodoba. U tome mu pomaže devojka i e-poznanica, a bogami i jedina životna uzdanica, Scarlite.
Vreme za igru je prošlo i treba da se krene u školu. Vidimo usiljeno ljubaznu majku kako pokušava da ostvari bilo kakav kontakt sa sinom koji nosi malu kameru svuda gde ide. Kako izađe na ulicu, postaje jasno da nešto nije u redu - nema više neustrašivog konjanika već samo zgrčenog i zgrbljenog, preplašenog i trapavog momka koji nije u stanju da izađe na kraj sa učestalim školskim zlostavljanjem.
U strukturi filma meša se dokumentaristički prilaz, koji donekle podseća na korektnog (i ništa više) Beogradskog fantoma, igrani plise i brojne virtualne sekvence koje lepo dočaravaju šta se zbiva u Benovom zbrkanom a briljantnom umu. Negde na pola filma saznajemo da je Ben osim što je, bukvalno prestravljen svim i svačim u spoljnom svetu, tj. njim kao takvim, ujedno ima i dijagnozu da je autističan tj. boluje od Aspergerovog sindroma, da ima suicidne misli što ne smeta za "šalu" uvek spremnim školskim siledžijama da mu dodatno pogoršavaju stanje. Rulja nema milosti kada namiriše slabost, a mogući saveznici se ne mogu suprotstaviti maltretmanu umesto žrtve, te odlaze sležući ramenima.
Nic Balthazar ovim filmom ubedljivo prikazuje svu nemoć školskog, zdravstvenog i socijalnog sistema sastavljenog od razrovanih familija da na bilo koji smislen način pomogne mladoj osobi u ozbiljnom problemu nemogućnosti socijalizacije. Ta mesta ostaju rezervisana za grubijane, podlace i laktaroše spremne da, iako prosečnih, mediokritetskih kvaliteta, igraju po notama koje je komponovao društveni konsenzus. Ben X (parafraza izraza koji u prevodu sa holandskog znači Ja sam niko) daje glas ne tako maloj grupaciji suicidalnih koji ne mogu da se naviknu na tako uspostavljena pravila igre.
Zbog toga je Ben X film koji se tiče svakog mislećeg bića jer na neuobičajen, nemoralizatorski i nelicemerni način govori o bar jednom delu naših ličnosti, oni koje zgrčeni i smuljani nisu u stanju da ostvare željeni kontakt sa okolinom, plašeći se neuspeha, što je izgleda jedini prestup u ova doba zasićena jalovom produktivnošću. U elegantno izvedenoj i (bar) dvosmislenoj završnici koji transcendira realnost i fantaziju na nivo simbolike, našlo se mesta i za Sigur Ros, pa što ga onda ne bi bilo i za vas u ovoj gorkoj odi fragilnosti do bola otuđene trske koja misli.
Постови
5 коментара:
s obzirom na to da kreće od prilično opštih mesta (video igre - otuđenost), sasvim neobičan film. jedino što mu zameram je što se završava tamo gde je nedoumica najjača, tj. tamo gde bi mogao a počne neki još zajebaniji film. Do tada, video igra je isključivo metafora za Benovu introvertnost i strah od okoline, a na samom kraju se otvara pitanje šta je stvarno a šta iluzija u kojoj neko živi, tj. dal je neko ono što predstavlja drugima ili ono što uzme sebi za avatar i postoji li uopšte smisao u pošto poto borbi za izravnavanje sa okolinom, što je isto mogla biti dobra tačka za početak, umesto da se koristi kao otvorn kraj. ali, mimo toga, odličan film.
i meni se dosta svideo film, mada generalno posle ovakvih tema budem nad*kana (iako ovo nije tearjerker film (sto mu je samo +))
tearjerker :) kako zapadnjačka potreba za apotekarskom pedantnošću u izražavanju istovremeno i ushićuje i užasava.
sram me pojo sad
nije mi to bila namera, više sam sam sebi promrmljao u bradu jer nisam čuo za izraz ranije :)
Постави коментар