Mammoth – Lukas Moodysson (2009.)

Ovim novim filmom Lukas Moodysson je okrenuo novi list i sasvim promenio svoju estetiku.

U tri prethodna filma (Fucking Amal, Ljilja 4ever i Tillsammans), čuo se mudri i živi glas iz najcrvljivijih zapećaka globalizovanog sveta koji se, u malim Lukasovim kućama šepurio samo sa postera (npr.Morisija, od sveta poslatog da ucveli i teši mlade i u najdaljim zabitima) ili preko odjeka velikih svetskih promena (hipi pokret u domaćoj radinosti u filmu Tillsammans).

Sa Mamutom, Moodysson je zaglabao kosku. I to krtu, već olizanu od strane profi pasa – reditelja koji su plaćeni il se bar osećaju pozvanim od strane usiljene društvene svesti spram koje oblikuju svoje priče.

Nakon gledanja Mamuta, stiče se utisak da je Moodysson dobro naučio lekciju – kudi otuđenost, udri po korporaciji, dovedi u pitanje savremeno roditeljstvo, nek muž prevari ženu, a žena nek se rasplače u maloj sobi sa razglednicom Isusa što bdi nad Rio de Žaneirom, daj nek dva deteta, po principu ravnoteže eurokrema, delegiraju za crne i bele – jedno ima belu majku koja ppuno radi, pa nema kad da ga vodi u planetarijum, a drugo je daleko od svoje majke koja je emigrirala u Ameriku da bi brinula o tuđoj deci.

Nije problem jesu li ove priče istinite ili ne, već je problem što se priča priča iz jedne globalne, skoro statističke tačke pa Mamut, nalik filmu Babel, paradoksalno iz jednog džejmsbondovskog komoditeta (malo smo na Tajlandu, malo u Njujorku, usnimimo i slona – ima se može se) zbori o tobožnjoj otuđenosti i teskobi. Ovaj estetski luksuz koji sebi mogu da dozvole misleći holivudski i reditelji iz razvijenijih delova Evrope kad je rediteljima ranijih „teških drama“ (Bergmanu, Antonioniju) bila potrebna jedna ulica i par rasparanih čarapa da ostvare poentu – dosta oduzima na kredibilitetu novim velikim dramama kao lenjim i luksuznim jadikovkama. Jer, ako Moodysson pravi dramu o problemima komoditeta koji guši dobrostojeću američku porodicu i otuđuje njene članove, komocijom sa kojom je uradio Mamuta posežući za skupocenim i prenategnutim metaforama tipa olovka kojom gl. Lik potpisuje ugovor na milione dolara napravljena je od kosti davno ubijenog mamuta, i ne odmiče daleko od njih.

Priča o jednoj porodici visoke školske spreme, čiji su članovi zarobljeni u kulu od sopstvenih investicija pod kojom grcaju tražeći beg u neku novu priču bez stresa i obaveza, razvučena je po meridijanima nalik špijunskom filmu i svoje ne preterano originalne poente ostvaruje velikim, patetičnim zahvatima, ni malo nalik Moodyssonovom konkretnom i fokusiranom stavu prema pričama i njenim značenjima.

Otac odlazi na službeni put na kom, u roku od nedelju dana oseti zjapeću prazninu svog prebukiranog života, a majka shvati da je zapustila svoje dete i da ne ume da kuva, a dete shvati da je jedina osoba s kojom je blisko dadilja s Tajlanda, dadilja shvati da nije trebalo da napušta svoju decu da bi u Americi, čuvajući tuđu zaradila pare da podiže svoju.

Generalno, tokom celog filma svi nešto shvataju.

I sve što shvataju je ok i dobro je za njih da se trgnu, ali iako izgleda da je reditelj, pričajući ovakvu priču, došao do neke zaista duboke životne istine, on je zapravo pristao na društveno priznatu i kompromisnu ulogu umetnika – onaj status umetnika koji se, iako je ta vrsta govornika celom polisu odavno pala u komu, zarad nekih ćefova i dalje održava u životu. Jer, eto, treba imati i takav jedan film koji je zabrinut nad generalijama i kome su emigranti tek metafore za otuđenost, a depresija tek paleta za sivu boju na posteru za film, a ne konkretno stanje konkretnog čoveka (kako je to divno prigrljeno u filmu Kuća peska i magle).

Red je, a i onako je umetnički, da se pričaju priče o onome što se dešava i onome kome se to dešava, mesto što se, zarad spasa neke amorfne duše sveta, doniraju umetnički prilozi – jevanđelja koji zanemaruju ličnu kartu, krvu grupu i knedlu u grlu živog čoveka.