Young Lions (Edward Dmytrik, 1958)

Debitantski roman Irvina Šoa, objavljen 1949, a kod nas štampan čini mi se 1953. (više se ne sećam) u ediciji Otokar Keršovani, jedna je od onih najdražih knjiga koje sam imao prilike da pročitam u životu, jedno od onih dela koje odmah padaju na pamet kada se prisetim dragog profesora Ilije Vujačića i njegove izjave da se "u lektiri nalazi život" . Slično Teodoru Drajzeru, jedinom američkom piscu za koga znaju ama baš svi gradski narkomani, i njegovoj "Američkoj tragediji", i "Mladi lavovi" je gabaritno delo kojim se potanko dekonstruiše besmisao rata a da pritom do bukvalno poslednje strane ne izgubi na intenzitetu.
Nekoliko godina po objavljivanju, Holivud se bacio na posao filmske adaptacije ovog proznog dela, uposlio sjajnog Marlona Branda, Dina Martina, Montgomerija Klifta i Houp Leng, između ostalih. Šou nije nimalo bio oduševljen ovom adaptacijom, a stvari je posmatrao iz egzila pošto je zbog oštre kritike makartizma u knjizi "Troubled Air"(1951) bio prinuđen da emigrira u Evropu, seljakajući se između Francuske i Švajcarske, u kojoj je na kraju i umro 1984. godine u 71. godini života. Koliko mi je poznato, ni Otokar Keršovani niti bilo ko drugi u SFRJ nije štampao "Troubled Air".
U čemu je tajna spisateljskog umeća ruskog Jevrejina rođenog u Južnom Bronksu? Sudeći po "Mladim lavovima", to je pre svega intelektualno poštenje, opservatorska oštrina i neviđeno postojanje herca da se stvari prikažu onakvim kakve jesu. Priča koja na tri kontinenta prati Nemca Kristijana Distla te Amerikance Majkla Vitakera i Nou Akermana, Jevrejina čiji se životni putevi približavaju do konačnog susreta neizmerno je važna jer je u njoj delikatna ratna tema obrađena sa velikom dozom humanosti i potpunim odsustvom navijačke ideologije. Ko je čitao knjigu, a i gledao film, neće moći da se otme utisku da je upravo Nemac Distl (fenomenalni Marlon Brando) najsimpatičniji junak. Neodlučni Vitaker (Din Martin) i poreklom žigosani Akerman (Montgomeri Klift) takođe biju svoje personalne bitke, s tim da je Vitaker više metafizički orijentisan, dok je Akermanova borba svojevrsni sudar časti i opstanka.
Nažalost, scenario Edvarda Anhalta dao je za pravo Šou da bude nezadovoljan, s obzirom da je kraj u filmu potpuno holivudizovan tj. srećan, što je svetlosnim godinama daleko od oporog ukusa vitalnosti u ustima koji ostavlja knjiga. Bilo kako bilo, film je bio bioskopski hit, a svojevremeno je nominovan za Oskara u tri kategorije.
Sve ove činjenice govore da 160 minuta ovog ostvarenja nikako nije za bacanje, ali ako mene pitate, bolje uzmite knjigu u šake, uz dela Kurcija Malapartea najangažovaniji naslov koji se tiče II Svetskog rata.