Poznavaoci svetske književnosti mogu do sutra da nabrajaju kvalitete knjiga koje je potpisao Dostojevski; nema sumnje da će se pri inicijaciju u kult jednog od najvećih pisaca svih vremena naći neko da vam ukaže na određene karakteristike koje se ponavljaju iz dela u delo ruskog velikana: u srednjoj školi ćete dobiti pohvalu a možda čak i odličnu ocenu ako primetite da je po nepisanom pravilu jedan od junaka Fjodorovih klasika lik koji je ozbiljno bolestan. Pre toga, primetićete da Dostojevski u prvih 20 strana svojih knjiga ispiše količinu radnje koja je nekim drugim, takođe poznatim piscima dovoljna za čitave opuse.
Baš na prvi pogled, početak bugarskog ostvarenja Zift podseća na narativnu bombu koja redovno puca pred očima čitaoca ruskih klasika. Gledalac odmah biva uvučen u fantastičan i bizaran životopis Moljca, na koga nalećemo u trenutku njegovog pomilovanja sa zatvorske kazne koju je služio iako nije počinio ubistvo za koje je osuđen. Zahvaljujući tome što vreme filma zahvata prve, grandiozne korake bugarske socijalističke revolucije koja je uzgred budi rečeno završila na kolenima, a Moljac, ne samo što je zatvorski car sklekova, već je i pročitao čitavu kazamatsku biblioteku, pa je skapirao da ako pokaže malo komunističkog entuzijazma, može sebi da kupi ulaznicu za slobodu. Avaj, izlaskom na Sunce, njegovi problemi tek počinju, jer neke priče iz njegove prošlosti u kojima učestvuje sa njegovom ženom, prelepom Adom te njegovim zabludelim drugom Dembelanom, a tiču se dijamanta zaturenog u penisu afričke figurine koja se nalazi u vlasništvu belogardejca kolekcionara, čekaju na svoje elegantno razrešenje do kraja ovog odličnog filma.
Režiseru "Zifta" Javoru Gardevu ovo je, ako je verovati izrazito nesimpatičnom sajtu imdb, debitantski film, ovenčan brojnim festivalskim nagradama duž svetskih meridijana, među kojima je najfriškija ona sa tek završenog Palićkog festivala (tzv. Tolerance award, mnogo glup naziv za nagradu, btw, toleranciju u ovom filmu ni lupom ne možeš da nađeš). Gardev neumorno isteruje đavola u detaljima; on se za svoj debi opredelio za izrazito pedantnu režiju sa usporavanjem i ubrzavanjem često veoma poetskih kadrova u kojoj se meša opsednutost telom i znakovima na njemu (kao što su tetovaže, koje su u ovom filmu priča za sebe), čistoća, prljavština, a dodatnoj stilizaciji doprinosi odlika da "Zift" bude crno-belo ostvarenje, zbog čega su se mogli čuti glasovi koji ga porede sa Milošem Brankovićem. Osim što su oba filma odlična i crno-bela, drugih sličnosti baš i nema, osim ako se baš nategnemo pa kažemo da i u jednom i drugom filmu nalećete na frikove kakve samo sedma umetnost rađa.
Uprkos primetnoj vizuelnosti, pun pogodak ovog filma je scenario. Gusto istkana, kompleksna priča prati kanone trilera koji ne znaju za finoću ali umeju da cene iskonsku lepotu. Mestimično se pridaju banalne žrtve na oltar holivudske debilnosti (kako bi i deca i maloumni imali čemu da se smeju), ali je većim svojim delom, za razliku od glavnine ponude iz nekadašnje prestonice američkih pirata, i veoma poučan i filosofski. Za film neuobičajeno insistiranje na mirisima kao jednoj od validnih poezija vitalnosti i gomile kafanskih i inih mozgalica poput životvornih kapilara presecaju impresivno dramaturško tkivo "Zifta", a posebno su notirane (za ove oči pohvalne) reference na filosofe kao što su recimo Fuko i Volter. Nema sumnje da je scenarista Vladislav Todorov jedan itekako načitan čova čiji je glavni plus to što intelekt ne odvaja od iskustva, već ih znalački prožima, kako to već obično u životu biva, zavodeći čak i one za koje je knjiga ružna reč da uključe mozak i estetski ga upotrebe.
Pošto je naša filmska "industrija" a posebno scenaristi u njoj, u najvećoj meri operisana od života, kastrirana sterilnom korektnošću i nadobudnom arogancijom (evo zamislite npr. da je Srdan Golubović u stanju da vam nekim svojim filmom kaže nešto životno važno, ja bih voleo, ali nikako ne mogu), načekaćemo se na ovakav film u domaćoj radinosti. Za početak, ne bi bilo loše da domaće filmadžije pogledaju "Zift". Poziv, naravno, važi i za sve ostale.
Baš na prvi pogled, početak bugarskog ostvarenja Zift podseća na narativnu bombu koja redovno puca pred očima čitaoca ruskih klasika. Gledalac odmah biva uvučen u fantastičan i bizaran životopis Moljca, na koga nalećemo u trenutku njegovog pomilovanja sa zatvorske kazne koju je služio iako nije počinio ubistvo za koje je osuđen. Zahvaljujući tome što vreme filma zahvata prve, grandiozne korake bugarske socijalističke revolucije koja je uzgred budi rečeno završila na kolenima, a Moljac, ne samo što je zatvorski car sklekova, već je i pročitao čitavu kazamatsku biblioteku, pa je skapirao da ako pokaže malo komunističkog entuzijazma, može sebi da kupi ulaznicu za slobodu. Avaj, izlaskom na Sunce, njegovi problemi tek počinju, jer neke priče iz njegove prošlosti u kojima učestvuje sa njegovom ženom, prelepom Adom te njegovim zabludelim drugom Dembelanom, a tiču se dijamanta zaturenog u penisu afričke figurine koja se nalazi u vlasništvu belogardejca kolekcionara, čekaju na svoje elegantno razrešenje do kraja ovog odličnog filma.
Režiseru "Zifta" Javoru Gardevu ovo je, ako je verovati izrazito nesimpatičnom sajtu imdb, debitantski film, ovenčan brojnim festivalskim nagradama duž svetskih meridijana, među kojima je najfriškija ona sa tek završenog Palićkog festivala (tzv. Tolerance award, mnogo glup naziv za nagradu, btw, toleranciju u ovom filmu ni lupom ne možeš da nađeš). Gardev neumorno isteruje đavola u detaljima; on se za svoj debi opredelio za izrazito pedantnu režiju sa usporavanjem i ubrzavanjem često veoma poetskih kadrova u kojoj se meša opsednutost telom i znakovima na njemu (kao što su tetovaže, koje su u ovom filmu priča za sebe), čistoća, prljavština, a dodatnoj stilizaciji doprinosi odlika da "Zift" bude crno-belo ostvarenje, zbog čega su se mogli čuti glasovi koji ga porede sa Milošem Brankovićem. Osim što su oba filma odlična i crno-bela, drugih sličnosti baš i nema, osim ako se baš nategnemo pa kažemo da i u jednom i drugom filmu nalećete na frikove kakve samo sedma umetnost rađa.
Uprkos primetnoj vizuelnosti, pun pogodak ovog filma je scenario. Gusto istkana, kompleksna priča prati kanone trilera koji ne znaju za finoću ali umeju da cene iskonsku lepotu. Mestimično se pridaju banalne žrtve na oltar holivudske debilnosti (kako bi i deca i maloumni imali čemu da se smeju), ali je većim svojim delom, za razliku od glavnine ponude iz nekadašnje prestonice američkih pirata, i veoma poučan i filosofski. Za film neuobičajeno insistiranje na mirisima kao jednoj od validnih poezija vitalnosti i gomile kafanskih i inih mozgalica poput životvornih kapilara presecaju impresivno dramaturško tkivo "Zifta", a posebno su notirane (za ove oči pohvalne) reference na filosofe kao što su recimo Fuko i Volter. Nema sumnje da je scenarista Vladislav Todorov jedan itekako načitan čova čiji je glavni plus to što intelekt ne odvaja od iskustva, već ih znalački prožima, kako to već obično u životu biva, zavodeći čak i one za koje je knjiga ružna reč da uključe mozak i estetski ga upotrebe.
Pošto je naša filmska "industrija" a posebno scenaristi u njoj, u najvećoj meri operisana od života, kastrirana sterilnom korektnošću i nadobudnom arogancijom (evo zamislite npr. da je Srdan Golubović u stanju da vam nekim svojim filmom kaže nešto životno važno, ja bih voleo, ali nikako ne mogu), načekaćemo se na ovakav film u domaćoj radinosti. Za početak, ne bi bilo loše da domaće filmadžije pogledaju "Zift". Poziv, naravno, važi i za sve ostale.
Постови
3 коментара:
Pitao sam se na trenutak da li sam pogledao uopste bolji film u zivotu, iako imam 39 godina i odrastao sam na filozofiji Azre i Dzonija Stulica. No, zapravo mislim da se ne moze to tako mjeriti jer nema najboljeg, vec postoje mnoga vanserijska i visoko kvalitetna izdanja kako u filmu, tako i u svim drugim umjetnostima, muzici, knjizevnosti, slikarstvu... Ovo je zasigurno jedno od takvih neverovatih ostvarenja i spada u sami vrh uz bok klasicima. Mada cesto pomslim, a i odobravam, izjave tipa da je ves sve napisano, opjevano i snimljeno, ovakva djela nam pokazu da se uvijek nesto novo, drugacije, posebno moze nadograditi i da je taj izvor umjetnosti ipak neiscrpan. Svakako pogledati
Nisam bas hteo biti anoniman, ali tako je ispalo posto se ne snalazim bas previse sa tim novim nacinom komuniciranja u ovom novom svetskom poretku. Isto zato se i desilo nekoliko pravopisnih gresaka u prethodnom postu za koje molim da mi oprostite. Igor. Vukovar
super igore što si se javio :) ovaj blog je delimično nastao kao težnja da se dokaže da nije baš sve "napisano, opevano i snimljeno", i da je umetnost živa i zdrava u ova mrtva i nezdrava vremena, kada se malo zagrebe ispod površine. ili su možda skeptici u pravu, ali činjenica je da postoje novi, poetski načini za umetničkim iskazivanjem univerzalnih istina i da je, kako si primetio, to vrelo neiscrpno.
u simboličnoj borbi protiv novog svetskog poretka dozvoljeno je koristiti i sredstva koje su njegov izum, kao što je ovo. tako je ta borba čak i slađa. bitno je da smo se mi razumeli, pa su samim tim pravopisne greške nebitne.
još jedan topli pozdrav za vukovar, grad sa verovatno najlepšom rečnom obalom koju sam imao prilike da vidim u životu sopstvenim očima!
Постави коментар