уторак, 11. август 2009.

Šta treba za kuću


Ako ne treba tebi, treba kući. Recimo, mom se ocu večito spočitavalo što „nikad ništa ne kupi za kuću“. I to ne zato što bismo, ako se on ne seti, ostali bez hleba, mleka i praška (kod nas niko nikad nije umro od gladi), nego zato što time propušta da donese nekakav prilog kući, da dokaže ostalim ukućanima da doprinosi kući i da je prisutan. Što se drzne da uđe tako, sam po sebi.

I ko je kriv ako nema toalet papira i ako ujutro nema kafe? Ko je na koga zaboravio? I ko je kupio semenke od suncokreta kojim ne može da se obriše dupe i lubenicu koja ne može da se, ko jabuka, ponese na posao?

„Imao sam utisak da mi sve treba i da mi ništa ne treba“, pročitala mi je misli juče tamna polovina eurokrema nasdvoje, pošto se vratila iz prodavnice.

Briga da li si kupio sve što ti treba, ili će, tako rasejanog i bez spiska, samo da te skole brojne rupe na spisku, pokazujući kolko si neodrživ i nerealan, stiska se u malom mozgu praveći od njega stišnjenu šunku.

Kad ponajmanje imaš vere u sebe, čini ti se da se cela ravnoteža poremetila. Tepih stoji nakrivo, zaboravio si da uključiš bojler kad je jeftino, nisi isključio ringlu i evo vatrogasaca da te gase dok ostali štede vodu. Kao da si zapostavio nekog svog realnijeg dvojnika i suviše se vinuo probijajući ludom glavom ozonski omotač. Zato kažnjavaš sebe i učiš, po ko zna koji put, najosnovnije lekcije: plaćaš račune, pereš zube, izvinjavaš se ljudima.

Frižider liči na tetris, društvena igra koju svakog dana osmišljava neki zakukuljeni enigmatičar, tako da izjutra, kad ga otvoriš, dobijaš zadatak - raspored rupa se promenio i šta sad treba za kuću.

Ako je ostala jedna cvekla, treba da se dokupe još dve za nešto čemu treba tri cvekle, a šta onda sa tikvicama koje već danima stoje ispod šporeta i ni sa čim se ne uklapaju, jer uvek neki sastojak zafali za nešto u šta idu tikvice. Pavlaka je potrošena na jelo s karfiolom u koje, sudeći po ukusu, očigledno nije trebalo da ide. Ili ne tim redom. Po tom receptu. Karfiole, karfiole, džaba mlad si život dao!

A, istina je da u prodavnici, kad se ode, ima sto andraka, pa da čovek ne zna šta mu tačno treba i da li mu išta treba. Funkcionalna kupovina pretvori se u vašarsku, a vašarska se svede na depresivno tegljenje tikve pune ničega od grada do kuće. I nikad, kad s tim kesama kreneš nazad, ne znaš šta si tačno kupio i šta si pomislio, kad si nešto od toga uzimao? Unosiš pune kese samog sebe iznenadiš kao Deda Mraz. Pa, kad iskašlješ smog iz pluća, zagrizeš jabuku i staviš kafu. Nekako dok kupuješ sve se bolje slaže jedno s drugim, nego u stomaku.

Kakva je to luda mašta radila kad si kupio tunjevinu i senf i bistri sok na sniženju, i kore za neku pitu koja ti prošla kroz svest kad si prošao pored trapista i nestala kao avet čim si kročio u kuhinju. I šta ti sve od toga treba?

Pa, koji delegat u prodavnicu krene, ostali ga ispraćaju ko da ide u boj – da im osvetla obraz racionalnom kupovinom, da kući donese slavu, ponos i, još pride, pronađe put do kuće.

3 коментара:

nasdvoje је рекао...

hahaha, pa ne znam da li je kupovina toliko problematična kao što ti izgleda. ispada da je sve problem kada se dublje razmisli... i posle se čudimo što malo ko misli :)

Kosta је рекао...

Zato ja namerno ispustim spisak ispred prodavnice i kupim samo mleko, pivo, jaja i šarenu svesku u kockice sa listovima u četiri boje kakvih nije bilo kad sam bio klinac.
Ako kasnije zafale tikvice ili nešto bitno, za to se pobrine jedna od moje preostale dve trećine ;)

nasdvoje је рекао...

skoro kad sam bio u radnji, setio sam se da su mi bile potrebne sveske, ali na moju veliku žalost imali su samo u linije. od njih su jedino gore one sa linijama za velika i mala slova.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.