уторак, 9. новембар 2010.

Io sono l'amore (2009) – Luca Guadagnino

Predstavljen u par tekstova kao jedan od uzoraka novog italijanskog filma, Io sono l'amore je porodična drama o truleži ispod elegantnog pokrova jedne bogate porodice iz Milana. I o buđenju majke koju glumi Tilda Swinton izgleda sa namerom odabrana da se isprva kao voštana figura uklapa u porodične portrete nalik kraljevskim, a da potom, izdvojivši se u vidu senke, pokaže svu fragilnost ponovnog rođenja.
Priča je manje-više, ako se sažme, nešto jednostavniji sinopsis bilo koje španske serije s tim što je reditelj odabrao dosta sporiji tempo, sa željom da isprva obeskrvi život ne bi li nam potom pokazao njegovo ponovno buđenje. I zaista, nakon Io sono l'amore, svaki oblik života deluje kao pravo čudo. Tako mnogobrojnu porodicu i njihove prijatelje zatičemo, kao u Kumu, za dugačkim stolom za kojim svako dobija cedulju sa svojim imenom, a stara glava deli nasledstvo i blagoslove ukućanima koje ostavlja za sobom. Međutim, za razliku od Kuma gde, ako dobro zapamtite gde ko sedi i kakve poglede među sobom razmene, posle možda od toga imate koristi, u Io sono l'amore je ova vrsta prvobitno uspostavljene fascinacije samo paravan, imitacija povišenog tona čija je jedina svrha da kasnije pokaže kako se od tolike buržoaske tišine nisu čule ptičice u bašti. Guadagnino nekrofilski uživa u beživotnoj eleganciji i skoro muzejskom prikazu ogromne kuće pod snežnim pokrovom, tako da su članovi porodice prikazani kao deo dekora i gotovo uvek slikani u odnosu na kućne predmete, kao u časopisma tipa Casa gde su ljudi dekoracija enterijeru. Iako prijatan za oko, ovakav pristup ne uspeva da postigne svoju očiglednu svrhu – da nam predoči hladnoću takvog života na visokoj nozi i kompletnu hladovinu koja vlada u životima junaka. Jednostavno, reditelj se toliko i sam zaneo i fascinirao enterijerima da sve zaista deluje kao isečci iz Case, koji tu i tamo, nekim krupnim planom pokušavaju da nam ukažu da se ispod tih slika nešto kuva.
A, kuva se ništa drugo do jelo, jer Guadagnino (ujedno i scenarista filma) pribegava trendu evropskih filmova koji koriste hranu kao simbol buđenja čula, opiranja pravilima, oslobađanja, pronalaženja sebe i čega sve ne. Iako u ovome ima logike, opseg filmova od Kao voda za čokoladu do Jedi, moli, voli je zaista veliki i recimo da se negde usput izgubi apetit za ovakvu metaforu. Tako i u Io sono l'amore, koji od samih početaka stvara veliko očekivanje (šta će se desiti sa majkom, tj. na koji će se način osloboditi i kakve će biti posledice), uvođenje hrane kao slamke spasa ostaje sasvim kozmetički i površno, bez ikakvog upoznavanja sa problemima ove žene. Ona poseže za viljuškom baš kao što bi posegnula za kremom za uklanjanje bora, dok se tobožnje samooslobađanje jeftino opravdava njenim ugledanjem na ćerku lezbejku. U tom trenutku se zapitate, ima li još šta sa spiska sloboda izuzev te dozvole buržoaziji da jede i seksualno se opredeljuje. U takvom nizu, sloboda postaje samo još jedan luksuz koji junaci filma sebi mogu da dozvole. Ali, reditelj sve vreme želi da ovaj poriv za uživanjem u slobodi prikaže kao poriv za životom, dok je on, bilo da se jede ili jebe, samo poriv za modom. Ima ona scena u Ledenoj oluji, kada majka prethodno prikazana kao tiha i skromna domaćica koja drži do sebe, bez ikakvih naznaka da joj išta fali, ugleda, na povratku sa sajma knjiga, svoju ćerku kako se niz strmu ulicu spušta biciklom, a potom, kao i Tilda Swinton u Io sono l'amore, otkriva ljubav za koju nije ni znala da joj, u malom, ušuškanom predgrađu, fali. E, ovih par minuta kod Anga Leeja, Guadangino pokušava da postigne punih sat vremena, a ni onda ne uspe da gledaocu dočara šta njegovoj glavnoj junakinji fali i šta joj se desi. A, ni ćerka nije mnogo ubedljivija. Iako se ovaj reditelj, bar tako deluje, mnogo više trudi od Leeja kome jedan dvotočkaš posluži kao hiljadu i jedna viljuška u slučaju italijanskog filma.
Zapravo, celokupan Io sono l'amore deluje kao da je sam reditelj, snimajući film, ostao negde začaran slikama elegantnog umiranja i mondenski slikanih salona i hrane, pa mu do izlaska odande nije bilo ni stalo. Otuda i gledaocu deluje da za tim izlaskom, koliko god dugo padali maslačci po golom telu „oslobođene“ žene, nema baš nikakve potrebe. Ne uznemiravajte maslačke, uzmite botoks.

2 коментара:

nasdvoje је рекао...

sasvim zasluženo pokopavanje. ne znam što toliko insistiraju režiseri na erotizmu tilde swinton, meni to liči na učitavanje.

a ovaj film ne liči ni na šta, mnogo je dosadan. malo sa tim sexualnim golicanjima podseća na domaći "diši duboko" koji mi se zbog svoje površnosti uopšte nije svideo. lezbijke, prevara u braku - to je nekog moglo da sablazni pre 50 godina, sada budi samo zevanje. seks je u međuvremenu kidnapovan, korumpiran i potrošen. priče o njemu u smislu osvajanja slobode su deplasirane, no tako se završava svaka revolucija - u još većem ropstvu. zar ne?

nasdvoje је рекао...

e jeste.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.