понедељак, 10. август 2009.

Bring Me The Head of Alfredo Garcia (Sam Peckinpah, 1974)

I četvrt veka od svog nastanka, ovaj film nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Svojevremeno je slavno propao u bioskopima, pa se posle određenog vremena pojavio kult obožavanja, kritičari su ga istovremeno i sahranjivali i dizali u nebo, a njegov autor Sam Peckinpah je, ako je verovati istoriji, jednom prilikom utvrdio da je ovo jedini njegov film u kome su njegove zamisli "sprovedene u potpunosti i do kraja".
Čak i ovlašni poznavaoci sedme umetnosti, kao što je na primer potpisnik ovih redova, u tom imenu vidi nešto sveto, zaštićeno i obožavano. Može se reći sa razlogom. Filmska simbolika "Krvavog Sema" u velikoj je meri zaslužna za onu Tirnanićevu genijalno konciznu sintagmu da je
američki film pleonazam. Zapaljivi koktel kuršuma, prljavštine i znoja i ovde je isporučen u obilnoj dozi.
Ipak, lagao bih kada ne bih napomenuo da je dobar deo prve polovine filma u meni izazvao podsmeh jer je, najblaže rečeno, upitan sa estetske tačke stanovišta. Iako radnja pravoverno započinje u Meksiku, inače autorovoj nepresušnoj opsesiji kada neki lokalni kabadahija proceni glavu Alfreda Garsije, oca deteta njegove ćerke na milion dolara, uskoro imamo duge i nepotrebne pasaže u kojima Beni, penzionisani vojnik i pijanista u usranom baru za turiste kreće zajedno sa svojom verenicom, prostitutkom Elitom na put do lake love. Tokom puta po meksičkoj proviniciji njih dvoje prelaze granice patetike u pokušajima pronalaženja zajedničkog jezika u želji da se venčaju, a čitava ta rašomonijada je preobilno garnirana smaračkim meksičkim sevdalinkama. Peckinpah, poznat kao težak uživalac najraznovrsnijih poroka, kao da nije znao čime da popuni prvu polovinu filma pa je svojim ševijem vrludao tamo-amo po principu "za svakog ponešto, da se nađe i za tetke i za bake".
Ali, kada režiser nagari gas i prebaci u petu brzinu, kreću vratolomije po autoputu ka paklu. Beni i njegova dragana nisu jedini koji bi da dođu do lake love, pošto se ispostavlja da je Garsija poginuo u saobraćajnoj nesreći. U čitavom galimatijasu nastalom na ničijoj zemlji, Peckinpah ubedljivo prikazuje veliku ulogu mrtvih u životima živih koji umiru geometrijskom progresijom, izvodeći oštre, nimalo ohrabrajuće zaključke koje dovodi do apsurda. Takvim maestralnim postupkom, on umetničkim sredstvima stavlja znak pitanja na tamne (po njemu nesumnjivo preovlađujuće) dimenzije ljudskog postojanja. Opaljen suncem, sa glavom Alfreda Garsije na mestu suvozača, Beni, obnevideo od sunca, postaje žrtva anksioznosti kao posledice pogrešne računice na putu do boljeg, komfornijeg života, bezuspešno pokušavajući da svoj jad izleči tekilom, koju kroz ceo film pije kao vodu.
"...Alfredo Garcia" je nesumnjivo jak autorski film čije vrline i mane na plastičan način ocrtavaju tananu granicu koja banalno odvaja od genijalnog, a ujedno je i dobra pokazna vežba na bezobalnu temu "Holivud, nekad i sad".

2 коментара:

nasdvoje је рекао...

apropo "Holivud nekad i sad", sledeće puštamo Tri sahrane Melkijadesa Estrade, doduše američko-francusku koprodukciju, ali mislim da je to dobra kopča sa ovim filmom.

nasdvoje је рекао...

imam druge planove. videćeš kad stignem :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.