Od čitavog buljuka filmova sa Betmenom u glavnoj ulozi, gledao sam samo prvi deo. Sećam se da je mlađi brat u drugoj polovini prošle decenije imao album sa samolepljivim sličicama posvećen jednom od nastavaka, ali iako je album bio kul, ni on me nije naveo da gledam taj film. Brate mili, Betmen je jednostavno dosadan, i koga briga.
I onda je došao Mračni vitez. Ubio se Hit Ledžer. Dobio Oskara. Svi ga živi hvale. Hvala se čuje tamo i odakle se ne očekuje. Zarada od preko milijardu dolara. Ej, milijardu dolara. Imaš DVD? Pa ajde, daćeš mi ga. Važi, ako mi ga brzo vratiš, dugačak je red ljudi koji čekaju. Nema frke, dobijaš ga sutra. Vratio sam ga prekosutra.
Moram priznati da je Holivud u ovom slučaju uradio dobar posao, konstantno pumpanje adrenalina prosto ne prestaje čitava dva i po sata trajanja filma. Mračni vitez je prvoklasna akcija - u rangu sa Terminatorom 2, a to je za mene dobra akcija. DŽoker koga igra DŽek Nikolson je malo dete u odnosu Ledžerovog DŽokera, tako da, mene bar, ne čudi količina nađenih lekova u njegovom organizmu.
Ali... ideologija. Naravno. Kamen spoticanja između mene i Holivuda. U ovoj arhetipskoj priči večite borbe između Dobra i Zla naravno da je moralo da se nađe mesta i za američko poimanje vrhovnih moralnih kategorija. Problem je što je ovaj film kao takav namenjen tržištu, pa samim tim mora da mu se ulaguje.
Već na početku prisustvujemo brojnim neslanim šalama na račun Kineza. Nedugo zatim čujemo i fantastično poimanje sistema vrednosti u kojoj je za novac namenjeno čelno mesto... po smislenosti. Ove dve tačke odličan su dokument vremena i govore o stepenu frustracije u kome se nalazi SADo-globalizovano poimanje sveta, i kroz ovaj film sistem je priznao da komplikacije postoje, ne svakodnevne "ljudska-prava" komplikacije već suštinske ako baš hoćete fundamentalne komplikacije... pitanja legitimiteta sveta u kome živimo
Holivudska meka moć u rukama svetskog hegemona pokušava da stilizuje ideološke postavke, koje favorizuju status kvo, dajući trenutnom oreol večnog, ali kao i u bilo kom drugom slučaju i ovde je stilizacija ideologije potpuni promašaj sa estetske tačke gledišta, ovaj put nećemo o logici. Slušali vi Baju Malog Knindžu kako peva ode Šešelju, ili gledali Majkla Kejna kako u ulozi Betmenove desne ruke razglaba o smislenim preimućstvima novčane tiranije - ishodi su isti. Žalosni.
Treba istaći još jednu malu začkoljicu koja je ništa manje interesantna sa ideološke tačke gledišta: Betmen kreće u borbu protiv zla vođen lokal-patriotskim motivima - on želi da od Gotama napravi lepše mesto za život i spreman je na žrtvu zarad tog cilja. Dakle, set vrednosti koji uključuje novac na pijedestalu smisla nemoguć je bez pripadnosti široj teritorijalnoj zajednici. Efikasan supstitut za državu još uvek niko nije pronašao. A država počiva na naciji, tako nas istorija uči. A mi ne učimo ni od istorije, ni od Betmena.
Sistem je sa ovim filmom bacio ozbiljnu rukavicu u lice svima onima koji ne veruju da su sadašnje društvene postavke najbolje, među njima i meni. Šta je to što mi, nezadovoljni, nudimo kao alternativu? Toliko je filosofa, teoretičara, bundžija a opet nemamo odgovor na ta pitanja, nemamo jak protivotrov za važeća, izrabljivačka rešenja i samim tim smo samo druga, tamna strana istog novčića. Novčića oko koga se obrće svet. Ali, baš ovakva iskustva su podsticajna i ne treba od njih a priori bežati. Rešenje problema krije se u jednostavnoj zamisli: ne treba se meriti njihovim, merilačkim aršinima. Bunt je sveden na modu, modu koja ne dira u stubove poretka kome nisu potrebni lanci da bi nas potčinjavao. A sve te angažovane minđuše, lanci, dredovi, tetovaže i ofarbane kose samo upotpunjuju njegovu vašarsku logiku po kojoj je najveći smisao onaj koji se može izbrojati. Mene zaobiđite.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар