Nagrada poštenom nalazaču

Pre neki dan, prolazeći Beogradskom, naišla sam na koktel promociju. Ide tramvaj, sve onako kako sam navikla, kad ono, usred bela dana, na trotoaru visoke barske stolice, a mali stolovi na kojima su stajale visoke čaše sa, valjda, šampanjcem i nekim grickalicama lebde između ljudi i žena, u sakoima i koktel haljinicama koji se presijavaju na suncu. Čisti ciga oko njih, tandrče tramvaj, prodaju šnale i pertle, a oni zaseli. Otkud ovi marsovci?

Po prvi put posle duže vremena (otkad sam se navikla na one kafiće koji se prostiru preko trotoara, pa i sama počela u njima da sedim), osetila sam kao da prolazim kroz kadar iako stoji upozorenje: snima se. Mada, i njima je bilo neprijatno. Ipak sede nasred ulice. Upali su i oni meni u kadar. Al, šta ćemo. Parlamentarno i tolerantno mimoiđemo se pogledima i svako svojim putem. Ciga ih je doduše malko zaprašio.

Ubacila bih ovde poređenje sa filmom Dark City u kom, svake noći, menjači realnosti, promene arhitekturu grada, pa ko ostane budan obro je bostan, al se bojim da cela komedija ne poprimi odviše tragične crte il da za sebe, sačuvaj bože, ne kažem da sam budna kad svi ostali spavaju. Nisam. Samo mi se pridremalo.

Produžila sam, samo da bi dalje, u Srpskih vladara naišla na isto. Ko da neko zeza telefonom. Kako je i u ovom slučaju bilo proleće, pomislila sam da je reč o nekoj marketinškoj kampanji pod nazivom Pik a Piknik. Pu! Jebite se na zatvorenom.

Biće da su uveli vajerles na još lokacija u gradu. Nije red da gubitnici tranzicije dobiju SOS trgovine u pizdi materini, a da se vajerles centri ne otvore u centru. Svi idemo ukorak. Pomažemo se takoreći.

Kud god se okreneš probaju scene za film koji će tek da se odvija. I nema dodirnih tačaka. Svako gleda svoja posla. I tramvaj tandrče.

Al ja bi samo da znam gde mi je mesto. Osetiš ko da nemaš svoj narod. Imaš doduše ciljne grupe. I šanse. Fer plej. Izmisli sam svoju realnost. Kreiraj je.

Jer, ovakve promocije i koktel zabave ranije su se održavale podalje od glavnih saobraćajnica. Al, sad su uveli taj scenario: gubitnici tranzicije vs. Dobitnici tranzicije, čime su ovi koktel marsovci postali legalna legla u koja sleću rode što donose malu decu. U njima ima kuhinja i spavaa soba i kupatilo. Kake ko ostala deca, al imaju samopouzdanje. Taj dan ovi ljudi, delovali su mi kao neki izlog koji je, nekim čudom, ostao bez stakla. Razdevičili su nas. Jebali su nas posred tintare. Samo im je falio natpis: nagrada poštenom nalazaču, pa da ih neko sve onako đuture pokupi i vrati onom baji što ih je ispustio iz džepa. Da ih digne ko povoljan kredit iz prašine i ponovo pretvori u brojke. Jer, ovi ljudi nekako nisu pripadali ulici. Zapravo, stajali su joj ko piletu sisa.

U tom trenutku mi je palo na pamet: odakle ovi dolaze? Priznajem da se ne razumem u ekonomiju, a kapiram da je reč o nekoj računici za pametne glavurde. Međutim, u jednom kafiću, načula sam razgovor troje poslovnih ljudi sa laptopovima koji su komentarisali kako će kriza biti dobra jer će da prečisti velike firme, pa će onda ove male ribe da pojedu velike, odviše kabaste i zahtevne da bi se snašle. Dakle, ne samo da je kriza, nego u njoj može i da se pliva. I eto nama jahača krize. Ovi u Grčkoj se udružuju, lome sve pred sobom. Mi se, jebiga, snalazimo.

Otuda valjda i onaj scenario o dobitnicima i gubitnicima tranzicije. Ja preskačem te delove u novinama, ali npr. u Vremenu (a mislim i u Ninu) bile su te zabojene duplerice raznoraznih jahača koji se smeše za svojim kancelarijskim stolovima, kombinuju tradicionalni domaćinski rečnik i japijevsku odlučnost onog ko vam meri svaki zalogaj. Pričaju isključivo u prvom licu množine (me and my army) i pričaju o uspehu. Idu tolko daleko da su i manji igrači preuzeli ovu religioznu mantru, pa neke žene, samohrane majke, borci protiv starosti imaju svoje sajtove na kojima pišu kako su postale najbolji prodavac Avona tako što su verovale u sebe. Čitav novi govor o uspehu koji apsolutno ignoriše sve što se dešava, koji diktira novu realnost i uklapa je između redova.

Naime, odrasla sam u okolini Njegoševe ulice kojom sam išla u školu svaki dan. Bila sam svedok kako se ta ulica preobražavala. Od prilično tihe leje s velikim krošnjama i po kojom prehrambenom prodavnicom prerasla je u parkiralište za džipove i skupe automobile. Neka vrsta Silikonske doline na Vračaru.

Nogu je povukao ugao Njegoševe i Ivana Milutinovića kada se, umesto knjižare Savremena administracija otvorila soba-kafić (jedan od onih koji zauzmu ceo trotoar, pa, ako se nađete na toj strani, morate da prolazite između stolova što je meni dosta dugo teško padalo, pa sam prelazila na drugu stranu dok i tamo nisu otvorili slično odmorište). Uz ovaj separe, nastala su još dva tri kafića, od kojih jedan nalik odlomljenom Ibica balkonu za dečurliju sa tek stečenim vozačkim dozvolama i, u paketu, džipovima, a drugi za roditelje - neka vrsta salona za starije poslovne ljude. Pusto tursko, sa mekanim jastučićima i golim trbusima kelnerica pomešalo se sa zapadnjačko japijevskim stavom kopca stvarajući čudan utisak usiljene opuštenosti. Podno njih, braća Dragić, na mestu dečje biblioteke Pinki otvoriše, za nas veterane partizanske literature izistinsku radnju kompletne vojničke opreme. Kad me ukorila što odviše čitam partizane, bibliotekarka nije ni slutila da će na mestu tih knjiga stajati prave maskirne pantalone i rančevi. Do njih je niko Forneti za sirotinju raju i dva tri kioska.

I sve to vreme, dok su nicali ovi lokali, pitala sam se: odakle dolaze ovi ljudi? Tolko različiti od nas, zapravo, u jednom trenutku su dobili neku dozvolu za stalni boravak. Legalizovali se, pružili pipke. Ne zadovoljavam se pričom o tranziciji, te njenim gubitnicima i dobitnicima. Kolko god se neke novine trudile da tragaju za istinom, one dozvoljavaju da se ovaj gadni scenario, ovo podlo objašnjenje uzme kao naučna istina. Eno ga, Vreme, dok sam ga kupovala, imalo je redovnu anketu: gubitnici i dobitnici tranzicije, nalik onoj : šta volite u Beogradu u, valjda, Blicu. Ovo je na nivou kaubojaca i indijanaca, jer do sada nisam naišla ni na jedan odgovor koji je doveo u pitanje tu podelu. Koji o tzv. gubitnicima tranzicije nije pričao sa sažaljenjem ili gađenjem, pod izgovorom mudre pragmatičnosti onih što su raskrstivši s emocijama raskrstili i sa pravdom, pa nisu postavili pitanje o pravilima po kojima se tranzicija obavlja. Neprimetno, po štampi izlaze tekstovi u kojima se naveliko kenja o nekim „stilovima života“, o „samopoštovanju“, o „duševnom miru“. Naprasno, sve nas zanima duševni mir, zanima nas da se sačuvamo. A, stanje je da se poludi najpravednije.

To je scenario kao i bilo koji drugi. Što bi rekao Kami, to što ću da definišem šta me muči samo mi na teret stavlja još i znanje i objašnjenje, a ništa mi ne pomaže. Kolko god zvučalo čudno i pasivno, reč je o velikoj istini. Mogu da objasnim tu sjajnu cipelu od 500 evra što se isturila na sunce iz senke zakupljenih prostora, mogu da joj uđem u trag, da kažem: to je noga jahača krize. Ali radije ću na to da gledam kao na čudnu kubističku mazariju, na stranca koji živi paralelno sa mnom. I da se postidim svaki put kada prođem kroz njegov kadar.