Na kraju našeg gabaritnog muzičkog putešestvija po šumama i gorama razvalina nekadašnje države, treći put zaredom ostajemo zakucani u Novom Sadu. Novi album grupe Zbogom Brus Li pomalo je ostao u senci njihovog učešća na Beoviziji, pijuckanja voćnih sokića i generalnom nezainteresovanošću šire publike za njihov rad.
A slobodno se može reći da je ovaj, kultni sastav iz devedesetih (čuju se kritički glasovi da ih sa muzičke tačke gledišta previše idealizujem, što, naravno, ne stoji) zapucao na veliko. Osim već pomenutih radnji, potpisao je ugovor sa nekada najvećim domaćim izdavačem, a i dalje najvećim kada je reč o srpskoj rok muzici. Za svoj diskografski kambek koji je ujedno trebalo da predstavlja i zajebantski ulaz na estradu, pevač grupe Saša Matić je rekao "da je grupa oduvek ovako želela da zvuči." S obzirom na to šta su ponudili na "Ukletom salašu", nije zgoreg napomenuti da težnje ka cilju nekada donose mnogo veće prinose nego samo dostizanje cilja...
Naime, sastav se odlučio na muzičku hibridizaciju svog osnovnog pank usmerenja i vojvođanskog melosa oličenog u tamburici, što je i ranije, u po kojoj pesmi bila odlika ZBL. Sada su te dve krajnosti potpuno izmešane u jedan "pankburaški" stil, očigledno na talasu world music pomame. I bendu se zaista ne može osporiti profesionalno urađen tehnički deo posla.
Produkcija i aranžmani su skroz korektni, tekstovi kao i uvek imaju težnju da zasmeju, ponekad i uspevaju u tom naumu ali ukupno gledano, rezultat je skroman, jer iako bi želeli, a da se ne lažemo, Zbogom Brus Li i nisu baš vanserijski zabavljači. Razlog tome je potpuno odsustvo bilo kakve uživljenosti u muziku koju 2009. grupa svira, kao da je reč o nekom profesionalnom kabareu, u kome je najviše para potrošeno na igračice i scenografiju, a za ostalo šta preostane. Za tamburice, a i za pank ti ne treba dobra produkcija već duša u instrumentima, knedla u grlu i suza u oku. Muzika koja te tera da sipaš sebi piće i iziritiraš kapke duvanskim dimom. Zbogom Brus Li bi pravili lom ali pod uslovom da se koriste isključivo plastične čaše.
Skoro čitava druga polovina Ukletog Salaša sačinjena je od ponovo, pankburaški odsviranih, starih pesama grupe. Ne znam da li je do mladosti, aranžmana ili nečeg trećeg, te nijedan prepev ne trpi poređenje sa originalom.
Pre jedno dvadeset godina, jedan mađarski bend je istamburao pesmu Plavog Orkestra - "Bolje biti pijan nego star". Poslednje vesti iz finansijskim problemima ophrvanog severnog susedstva su da se planira prepev i "Buđavog lepca", ne znam da li će baš biti u tamburica fazonu. No, jedno je sigurno - pesme sa Ukletog salaša nit će iko prepevavati nit će iko želeti da ih sluša u kafani.
A slobodno se može reći da je ovaj, kultni sastav iz devedesetih (čuju se kritički glasovi da ih sa muzičke tačke gledišta previše idealizujem, što, naravno, ne stoji) zapucao na veliko. Osim već pomenutih radnji, potpisao je ugovor sa nekada najvećim domaćim izdavačem, a i dalje najvećim kada je reč o srpskoj rok muzici. Za svoj diskografski kambek koji je ujedno trebalo da predstavlja i zajebantski ulaz na estradu, pevač grupe Saša Matić je rekao "da je grupa oduvek ovako želela da zvuči." S obzirom na to šta su ponudili na "Ukletom salašu", nije zgoreg napomenuti da težnje ka cilju nekada donose mnogo veće prinose nego samo dostizanje cilja...
Naime, sastav se odlučio na muzičku hibridizaciju svog osnovnog pank usmerenja i vojvođanskog melosa oličenog u tamburici, što je i ranije, u po kojoj pesmi bila odlika ZBL. Sada su te dve krajnosti potpuno izmešane u jedan "pankburaški" stil, očigledno na talasu world music pomame. I bendu se zaista ne može osporiti profesionalno urađen tehnički deo posla.
Produkcija i aranžmani su skroz korektni, tekstovi kao i uvek imaju težnju da zasmeju, ponekad i uspevaju u tom naumu ali ukupno gledano, rezultat je skroman, jer iako bi želeli, a da se ne lažemo, Zbogom Brus Li i nisu baš vanserijski zabavljači. Razlog tome je potpuno odsustvo bilo kakve uživljenosti u muziku koju 2009. grupa svira, kao da je reč o nekom profesionalnom kabareu, u kome je najviše para potrošeno na igračice i scenografiju, a za ostalo šta preostane. Za tamburice, a i za pank ti ne treba dobra produkcija već duša u instrumentima, knedla u grlu i suza u oku. Muzika koja te tera da sipaš sebi piće i iziritiraš kapke duvanskim dimom. Zbogom Brus Li bi pravili lom ali pod uslovom da se koriste isključivo plastične čaše.
Skoro čitava druga polovina Ukletog Salaša sačinjena je od ponovo, pankburaški odsviranih, starih pesama grupe. Ne znam da li je do mladosti, aranžmana ili nečeg trećeg, te nijedan prepev ne trpi poređenje sa originalom.
Pre jedno dvadeset godina, jedan mađarski bend je istamburao pesmu Plavog Orkestra - "Bolje biti pijan nego star". Poslednje vesti iz finansijskim problemima ophrvanog severnog susedstva su da se planira prepev i "Buđavog lepca", ne znam da li će baš biti u tamburica fazonu. No, jedno je sigurno - pesme sa Ukletog salaša nit će iko prepevavati nit će iko želeti da ih sluša u kafani.
Постови
3 коментара:
bogme se ja ne slažem s ovim sudom iako je opasno obrazložen (dobre su ove plastične čaše i knedlu u grlu:)). oću da kažem da mi se uprkos svemu tome sve više sviđa zbl pa kud puklo!
puklo je :)
zbogom zbogom brus li ;)
pa ja priznajem:
zboogom pameti! ;)
Постави коментар