Mount Eerie – Dawn (P. W. Elverum & Sun, 2008.)

Everyone here is artistic, but no one is an artist
(iz nekog teksta u Sight & Sound)

U pripremi je već novi album benda Mount Eerie, a meni promače da na vreme (prošle godine) napišem osvrt na poslednji album mog dragog mesečara, Fila Elveruma iako mi je zadao dosta muka. Osim inače standardne zapitanosti otkud tim ljudima tolko materijala (o volji da ne govorim) da stalno prave nove albume, javila se još jedna dilema. Džangrizavost me spopala unapred kada sam na vikipediji našla da je Fil išao u Norvešku i prezimio sam u nekoj kolibi gde su nastale pesme sa poslednjeg albuma – njih 19.
Ja lično imam dvojak odnos prema ideji osamljivanja, s namerom da se odande užurban i jadan mali čovek obavesti o finim nijansama o životu koje mu promiču. Ne kažem da sam radikalno protiv, već da se stalno mučim oko ovog pitanja. Naime, slušala sam jednu radio dramu „1300 kaplara“ u kojoj jedan bračni par – oboje su prezaposleni ljudi – počinje da se razdvaja, tek da bi im misteriozni čovek dao do znanja da njihovu međusobnu komunikaciju ometaju stvari koje ih okupiraju, pa njih dvoje kreću da se dopisuju tako što jedno drugo zovu oblutak i kamičak (ili tako nešto) i naposletku potpuno nestaju, odlaze u drugu dimenziju. Šta tu rade 1300 kaplara, osim što par živi u ovoj ulici, nejasno je, ali je ova radio drama ostavila jak utisak na mene. Osećaj ometanja, dekoncentracije koju stvaraju brojna svakodnevna zbivanja, koja magnetišu dušu i mozak odvlačeći ga od neke pretpostavljene suštine uvek me je zabrinjavala. S druge strane, ideja o osami zarad očuvanja te pretpstavljene suštine mrska mi je i sterilna. Verujem da neka suština postoji između ovih svetova i da ju je jako teško sačuvati ko neki plamen na vetru. Ali, ona se stalno koleba. A, posebna priča tu je umetnik za kog se nekako podrazumeva da uvek mora biti blizu suštine, iako ja smatram da ima dosta dobrih koji suštinu ne nalaze, nego stvaraju, upravo menjanjem načina percepcije, rasterećujući stalnu tenziju da nam suština izmiče i da se konstantno gubimo u magli. Koji čine da osetimo kako je naše bazanje u magli samo po sebi značajno, koji su, jednom rečju, uz nas. E, taj osećaj da je umetnik uz tebe, u slučaju slušanja ovog albuma varira. Što ovo putovanje u Norvešku čini prilično diskutbilnim.
Jer, u isto vreme, može ta osama umetnika doneti neke uvide kojih nismo svesni, dati potrebnu distancu, međutim, umetnik mora pustiti da bude proizvod svog vremena, da ga ono oblikuje da bi o njemu autentično govorio. Panični strah umetnika da će biti ukaljan sopstvenim vremenom uvek mi je delovala odbojno. Pauziranje celokupne slike, ne bi li se promislilo, odvagalo, možda nudi dobre filozofske uvide, ali umetnik nije naučnik i od njega se ne traže odgovori, već specifično postojanje u vremenu u kom svi njegovi savremenici postoje. Otuda mi je ova priča o vikendašu negde u Norveškoj već od starta stvorila bojazan, da ne kažem otpor prema Filu i njegovom Downu. Ko neka masturbacija smisla.
Nakon što sam više puta poslušala Dawn sa kog se izdvojila samo jedna pesma (i sada mi važi za najbolju) – I Say No, dok su sve ostale bile naprosto mrndžanje uz gitaru pored kamina, opasno sam se razočarala i po ko zna koji put prezrela umetnika koji smatra da treba da se izdvoji da bi stvarao. Naime, na onom EP-ju o kom sam pisala bila je jedna pesma Domesticated Dog koju volim i u kojoj se u krupnom kadru hvata pas na lancu, a onda povezuje sa slikom gazde koji sedi u svojoj sobi i gleda superherojske filmove. Kontradiktornost u ovoj slici - zauzdavanje života i prirode sa jedne strane i plaćanje da se dobiju utisci sa druge strane – divno je potkrepljena promuklim glasom koji pokušava da pocepa vikendaški šator i dođe do zvezda. Ta reakcija na licu mesta, bez ikakvog specijalnog tretmana za onoga ko sliku opisuje i o njoj priča izgubila se na ovom albumu, izuzev, dakle, u pesmi I Say No.
Tu su sablasni, mesečarski tonovi, umor i žudnja kao osnovni motivi većine pesama. Glas izolovan u potpunoj tišini ne uspeva uvek da je prevlada, već je samo, svojim prisustvom, dodatno obesmišljava i opterećuje.
Na albumu se prepoznaje modri trag sestrinstva Marisa Nadler i Cat Power, ali za razliku od Marise, Fil je sebi patnju zadao kao temu za razmišljanje, dok je Marisu naprosto život odveo na tu stranu. Pesma A Show of Hands priziva ono upravljanje gitarom Cat Power kao nekim starim, krkljavim automobilom koji škripi i muči se pri svakom skretanju. Boldovani stihovi podsećaju na krejon koji se razmazao ispod očiju što su isplakale neko novo razočaranje.
Neke od pesama, naprosto su beznačajni uzdasi koji stvaraju krajnje lelujave slike devojaka raspuštene kose koje brčkaju noge u obližnjem potoku pozirajući za bombonjeru. Ranjivost u glasu isforsirana je (Cold Mountain).
Ali, frustriranost koju je većina indi bendova rado priznala, sprdajući se s njom, razvijajući posebno estetiku – kičerajsko samopreispitivanje koje pokušava da patetiku istisne ne baš duhovitim poigravanjem sopstvenim slabostima koje hipsterima omogućava da budu kul čak i kad su mnogo tužni, nalazi se i u pojedinim pesmama sa ovog albuma. Međutim, ne krije se iza humora, već ostaje kao čista ispovest o frustraciji (Moon Sequel). Ova romantičarska, iskrena frustriranost naprosto pleni ("I wanted you so bad").
Apsolutni hit ove ploče, ako je „hit“ uopšte primerena reč za prilično isforsirano, vikendaško mrmljanje pored kamina u dalekoj Norveškoj, svakako je I Say No. Zapravo, oduševio me već prvi stih pesme:
„Some people say rise, rise, rise, live friend, live,
I say die, I say shade yourself...
Some people say try, and try, and try, fight and save yourself,
I say give, I say send them off...
I say give, no matter how it hurts giving“
Jedino ova pesma isplatila je put u Norvešku, jer jedino ona vraća one konkretne i iskrene, buntovničke krike pripitomljenog psa koji iz svoje kućice i dalje vidi krajičak otvorenog neba i zavija na mesec: „I Say No.“