U dekadencijom potpuno hipertrofiranom svetu komercijalnog crnog zvuka, nije neobično da u neko doba traženim producentima padne na pamet ideja da se i sami okušaju sa ove strane miksete. Avaj, ti pokušaji su po pravilu bili daleko od interesantnih - primeri P. Diddyja, Timbalanda, Kanyea Westa i Pharella dovoljno su slikoviti za čemerne ishode ovakvih avantura.
Srećom, postoje i ljudi koji su odista renesansno nastrojeni i imaju neophodne kapacitete za preživljavanje u ova multimedijalna vremena. The-Dream je uporedo gurao obe strane ove priče - između ostalog ovaj čovek je potpisao Rihannin daleko najuspešniji singl "Umbrella", a šljakao je za tovar love i sa poznatim estradnim likovima s one strane bare kao što su Usher i Mariah Carey (koje The-Dream prijateljski podjebava u pesmi Put It Down).
Hehe, znam šta sam pomen ovih imena proizvodi u digestivnom traktu naših malobrojnih čitalaca, ali, da se ne lažemo, drugi solo album ove vrednice indikativnog naslova Love vs. Money je remek-delo. Ni više ni manje.
Ne sećam se kada sam sa više uživanja slušao neko izdanje ovog tipa, biće da je u pitanju debi solo album Missy Elliot. The-Dream, za razliku od mnogih svojih izvikano alternativnijih kolega (većina "indie" bendova koji vam padaju na pamet), potpisuje niz pesama na kome praktično nema slabe karike, čime reformiše album-format u preovlađajuće singl-orijentisanom izrazu. Drugim rečima, ovde je spakovano 14 pesama koje bi sve odreda mogle da budu hit-singlovi i udarne pesme na pločama većine drugih izvođača.
Čudesni bastard synth-popa, future soula, hip hopa i naravno rn'b-a u svom spektakularnom sadržaju ne beži od kanonizovanih postavki čitavog žanra: do nepodnošljivosti materijalno viđenje romantike nije očišćeno od pretežnih kičastih ukusa, a da slika bude kompletna tu su u vidu gostiju nepodnošljivi Kanye West i Mariah Carey, dok je za street cred zadužen Lil Jon. Začudo, nijedno od ovih gostovanja nimalo ne smeta, čak naprotiv - kompozicije Walking on the Moon (feat. Kanye West) i My Love (feat. Mariah Carey) prosto ruše sve pred sobom. Od ostalih favorita izdvajamo zaraznu Right Side of My Brain, uvodnu Rockin' that Shit (u singl verziji Rockin' that Thang), Take You Home 2 My Mama, epsku dvodelnu naslovnu kompoziciju i Fancy, pesmu čiji naslov govori sam za sebe.
Crnačko krilo američkog šou biznisa nas odavno nije počastilo ovakvim masterpisom. Koliko sam do sada imao prilike da vidim, ovaj album je za sada zaglavljen na brojci od oko 250 hiljada prodatih primeraka u SAD, ali kvaka je u tome što će se ideje sa ove ploče tek čuti na tiražnim pločama brojnih drugih izvođača. Pošto The-Dream-producent sigurno još nekoliko sezona ne mora da brine za svoje finansijsko stanje, The-Dream-izvođač je neka vrsta trijumfalnog kreativnog oduška sa malo dužim rokom trajanja od onoga na koji su nas prodavci šljašteće magle inače navikli.
Srećom, postoje i ljudi koji su odista renesansno nastrojeni i imaju neophodne kapacitete za preživljavanje u ova multimedijalna vremena. The-Dream je uporedo gurao obe strane ove priče - između ostalog ovaj čovek je potpisao Rihannin daleko najuspešniji singl "Umbrella", a šljakao je za tovar love i sa poznatim estradnim likovima s one strane bare kao što su Usher i Mariah Carey (koje The-Dream prijateljski podjebava u pesmi Put It Down).
Hehe, znam šta sam pomen ovih imena proizvodi u digestivnom traktu naših malobrojnih čitalaca, ali, da se ne lažemo, drugi solo album ove vrednice indikativnog naslova Love vs. Money je remek-delo. Ni više ni manje.
Ne sećam se kada sam sa više uživanja slušao neko izdanje ovog tipa, biće da je u pitanju debi solo album Missy Elliot. The-Dream, za razliku od mnogih svojih izvikano alternativnijih kolega (većina "indie" bendova koji vam padaju na pamet), potpisuje niz pesama na kome praktično nema slabe karike, čime reformiše album-format u preovlađajuće singl-orijentisanom izrazu. Drugim rečima, ovde je spakovano 14 pesama koje bi sve odreda mogle da budu hit-singlovi i udarne pesme na pločama većine drugih izvođača.
Čudesni bastard synth-popa, future soula, hip hopa i naravno rn'b-a u svom spektakularnom sadržaju ne beži od kanonizovanih postavki čitavog žanra: do nepodnošljivosti materijalno viđenje romantike nije očišćeno od pretežnih kičastih ukusa, a da slika bude kompletna tu su u vidu gostiju nepodnošljivi Kanye West i Mariah Carey, dok je za street cred zadužen Lil Jon. Začudo, nijedno od ovih gostovanja nimalo ne smeta, čak naprotiv - kompozicije Walking on the Moon (feat. Kanye West) i My Love (feat. Mariah Carey) prosto ruše sve pred sobom. Od ostalih favorita izdvajamo zaraznu Right Side of My Brain, uvodnu Rockin' that Shit (u singl verziji Rockin' that Thang), Take You Home 2 My Mama, epsku dvodelnu naslovnu kompoziciju i Fancy, pesmu čiji naslov govori sam za sebe.
Crnačko krilo američkog šou biznisa nas odavno nije počastilo ovakvim masterpisom. Koliko sam do sada imao prilike da vidim, ovaj album je za sada zaglavljen na brojci od oko 250 hiljada prodatih primeraka u SAD, ali kvaka je u tome što će se ideje sa ove ploče tek čuti na tiražnim pločama brojnih drugih izvođača. Pošto The-Dream-producent sigurno još nekoliko sezona ne mora da brine za svoje finansijsko stanje, The-Dream-izvođač je neka vrsta trijumfalnog kreativnog oduška sa malo dužim rokom trajanja od onoga na koji su nas prodavci šljašteće magle inače navikli.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар