Kana trip

Krenule smo da stavimo kanu na kosu. Pošto nismo uspele da uskladimo vreme, plan je bio da se prvo kanira jedna, pa onda druga. Ali prvi termin smo propustile jer se jedna uspavala, a drugi, jer je druga zakasnila. Onda se ispostavilo da frizerka ne zna kako se stavlja kana. Iako je jedna od nas već koristila kanu, nije mogla da se seti dal se stavlja na mokru ili na suvu kosu, ni dal se onda glava uvija u kesu ili peškir ili samo stoji na ramenima. Opredelismo se za mokru, a kako je onda sve kapalo, meni je bilo krivo što sam krenula u novoj majici, pa smo žurile da speremo fleke.

Pošto smo stigle kući, pustile smo film na koji smo se više onako silom prilika primile. Prosto čovek oće na nešto da se primi i onda tako nađe neki film. Zadužen da se na njega primimo bio je Wisconsin Death Trip, film na koji sam slučajno nabasala na netu. Sve je bilo tu: misterija, po istinitom događaju a dokumentarac, nedokučiva zagonetka o seriji (samo)ubistava u Viskonsinu, pa još krajem XIX veka kad su se doseljenici u SAD, suočeni sa potpuno golom američkom zemljom i doseljeničkom mantrom o novom početku hvatali malo za religiju, malo za vudu lutke i veštice, da bi glad i opasne zime učinili svoje. Kad ono, disk preskače, nema prevoda, a na sve to nekakva serija crno-belih nekrofilskih kadrova na koje bi se eventualno ložile sestre Džindžer. Iako smo i mi, sa folijom na glavama ispod koje niz vrat cure potočići balege iščekujući da se desi neko opasno zlo na ekranu više nego bile spremne da ovom tripu izađemo u susret. Al, nije se primilo i sve je nekako ličilo na slepstik ubistva kod Bastera Kitona.

Pošto ni za jedan od smrtnih slučajeva nije pisalo, nit se reklo kad se desio, dvumile smo se, ko dal se sve te smrti zbivaju u roku od mesec dana ili u rasponu od 10 godina, te ustanovile da, ako je ovo drugo, onda je malo glupo praviti od komarca magarca i celu stvar prikazivati ko neku psihozu poštenih građana Viskonsinu, te da je jedini ko se tu istripovao Džejms Marš, inače reditelj poštenog dokumentarca Čovek na žici.

Pošto se već na film ne primismo, pred kraj Viskonsina, već nam je popustila pažnja, jer se bližio čas da vidimo dal se primila kana. Izdržasmo puna četri sata, isprasmo ona govna iz kose i sve dalje je bilo uglavnom stvar suspenzije neverice. Nešto se malo promenilo, al ne može baš da se kaže. Svi koji su svratili, tek da nam izađu u susret, tvrdili su da se neka nijansa i sjaj poznaju.

Posle se još svašta čulo i ispostavilo: da ne znamo koje antene i kablove imamo, da će neki od nas biti možda otpušteni, a nekima smanjena plata, da se po pozorištima krade, te da ne znamo gde je neki restoran u Zemunu i čiji je televizor veći, da li je rak nasledan, šta je ubilo ljude u Pompeji i koji fudbaler je Srbin, al nije Srbin. Tj. svi su znali po nešto od ovoga, al im ostali nekako nisu verovali.

Sve u svemu, složili smo se da je rerna neophodna i korisna čak i ako se ne kuva i ako se nema svoj stan. Takođe, nismo znali od čega je ta jebena kana koja se nije primila.

Što bi reko jedan teatrolog na nekom javnom čitanju neke drame na šta sam slučajno nabasala: „Toliko razočaranja kruži svetom.“ Da ga jebeš, baš!