Korporacija je, na neki način, započela čitav niz dokumentaraca koji antiglobalizam ne uzimaju zdravo za gotovo, kao pokret osvešćenih ili angažovanih. Umesto rasprave i argumentacije na nekom ideološkom nivou, obiman istraživački rad pre svega je usmeren na oneobičavanje -svođenje korporacije na nama blizak jezik, a potom pokazivanje koliko je, u tim okvirima, reč o jednom stranom entitetu.
Ukidaju se sva podrazumevanja, dok se sa druge sklanjaju sve naslage šifrovanog jezika koji ekonomiju, biznis drže na bezbednom odstojanju od običnog čoveka. Glavni utisak koji Korporacija stvara je da prisustvujete razotkrivanju neke velike tajne.
Slično knjizi "Kosmos", Karla Sagana koja je nastala paralelno sa TV serijom na kojoj je Sagan radio, i scenarista Korporacije, Džoel Balkan je tokom rada na filmu napisao knjigu u kojoj razrađuje istu temu.
Početna teza i lajtmotiv filma je status pravnog lica koji je korporacija dobila krajem XIX veka, kroz 14. amandman američkog ustava, čime su joj data sva prava koja pred zakonom ima i bilo koje privatno lice. Sledeći ovu analogiju, autori filma i forum sagovornika, kako kritičara korporacije (Majkl Mur, Noam Čomski, Vandana Šiva – poznata indijska aktivistkinja prevashodno na polju ekologije, koja se pojavljuje i u filmu Flow...), tako i mnogih aktera u korporativnim vodama, izvodi psihološki profil korporacije kao ličnosti dolazeći do dijagnoze – psihopata.
Iako ovakav pristup nije nov – recimo u knjizi "Kultura novog kapitalizma", Ričard Senet na sličan način poredi i analizira struktura stare, birokratske firme sa vojničkom organizacijom, dok se savremeni poslovni svet i položaj radnika sagledava izdvajanjem pojmova psihološke prirode (labilni odnosi, strah...), u Korporaciji se analitičnost kombinuje sa naglašenom depersonalizacijom korporacije kroz konstantno montažno ubacivanje slika čudovišta što ovaj film čini SF i horor tvorevinom par ekselans.
Elementi kao što su sađenje useva programiranih da sami sebe unište nakon jedne letine (o čemu govori Šiva), te korišćenje hormona rasta koje od krava čini skelete sa ogromnim gnojavim vimenom ili džinovske glave Mini Maus u najlonskim kesama u skladištima firmi koje prikupljaju uzorke svih svojih proizvoda, predočene su sa žanrovskom svešću autora o hororima koji pohode podrume serijskih ubica.
Kroz niz poglavlja koja se tiču pojedinih odlika korporacije kao ličnosti, autori sve vreme zadržavaju začudan pogled na korporaciju koristeći se slikama ajkule i filmskih čudvišta (predatorski instinkt), Frankenštajna (tvorevina koja se otela svom tvorcu) što korporaciju izmešta iz polja tzv. zdravog razuma, u polje neobičnih, neispitanih i pretećih entiteta. Veoma vešto korišćenje žanrovskog bagaža – mahom stari SF i horor filmovi, između gledaoca i korporacije uspostavljaju odnos ugroženog od strane nepoznate, indiferentne sile.
Ovakvom utisku dosta doprinosi glas naratorke koji je prvi pimetila muzikalnija polovina nasdvoje. Za razliku od dramski intoniranog, privatizujućeg i blagonaklonog glasa dežurnog naratora Morgana Frimena koji je u stanju da ukine distancu između čoveka i pingvina pretvarajući ga u plišanu igračkicu s kauča, glas glumice Mikele J. Mikael zvuči vantelesno, depersonalizovano hipnotički, nalik glasovima iz futurističkog okoliša.
Ubedljivo najzanimljiviji deo filma je onaj koji postavlja pitanje odgovornosti, odnosno mogućnosti povezivanja pojedinaca koji rade za korporacije ili njima upravljaju i ekoloških i ostalih katastrofa kao posledica rada ovih entiteta. Na primeru događaja o kom svedoči bivši direktor Shell-a – kada se šačica demonstranata našla ispred njegove kuće sa transparentima, prozivajući ga zbog ekološke neodgovornosti korporacije, da bi potom svi zajedno seli na travu i ustanovili da su dosta slični, da je i on, kao i oni zabrinut po pitanju ekologije itd. – najbolje je prikazano na koji način, iako je korporacija neka vrsta osobe, ne postoji nikakva veza (psihološka, moralna) između pojedinaca koji u njoj rade i konkretnih postupaka te osobe. Potpuno depersonalizovano polje, nalik nekoj stranoj sili koja je svuda, ali nije nigde. Jeza usled ovog ogromnog rascepa na polju nečega što svakako jeste ljudski rad stvara jezu pri gledanju filma.
Među sagovornicima, nekoliko je onih koji trenutno rade za razne korporacije. I dok jedni sa smeškom pragmatično zastupaju stav da su stvari jednostavno takve, te da oni samo rade svoj posao, drugi pokušavaju da povrate ljubaznost Morgana Frimena, „dobro jutro, komšija“ odnos sa potrošačem, da ponovo preko predatorskog lica koje zna samo za profit navuku masku ljubaznog smeška onoga ko je tu samo za vas. Oni se čak opiru i samom nazivu „korporacija“, preferirajući nazive tipa „društvo“. Upravo u ovoj potrebi da se spreči depersonalizacija, da se navuče maska ličnosti sa svojim psihološkim odlikama (kako se vidi u anketi: Nike je energičan, Dizni je luckast...), krije se glavna odlika i slabost korporacije kao serijskog ubice pod maskom prvog komšije koju ovaj film pokušava da razotkrije.
Pala mi je na pamet jedna crtica iz Politikinog zabavnika gde je pisalo da Ronald MekDonald, odnosno čovek koji dobije posao maskote u nekom od MekDonalds restorana, između ostalog, mora da skriva svoj identitet poput Deda Mraza.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар