Zumbul

Nisam neki ljubitelj cveća. Tj. uglavnom sam ravnodušna prema njemu, ali me, kad sam gledala Georgija posebno dirnula jedna scena, mada ne na način na koji je to autor možda hteo. U sceni u kojoj Katarina plevi svoj vrt, prepun cveća, pa naiđu dve seljanke koje njuše cveće i pitaju Katarinu zašto ga gaji i da li se jede, a ona im odgovara da se ne jede, ali je lepo.

U ovoj sceni, Dragojević i Kovačević pokazuju kolko blage veze nemaju o seljankama i cveću. Ako se prođe kroz bilo koje selo, ili palanku (makar po centralnoj Srbiji gde sam bila) nema ni jedne kuće ispred koje, što u vrtu, što u saksijama nema cveća. Na žene koje drže samo golo dvorište gleda se maltene s prezirom, kao na nekoga ko je lenj jer nije zasadio nikakvo cveće (bila ja svedok). Dakle, nije cveće neka posebna lepota za selo, u tom umetničkom smislu u kom ga gaji Katarina, al je neodvojivi deo domaćinstva. Ja sam ovu tradiciju zapustila, al me jutros nešto podsetilo.

Retko kad se nakanim da ispraznim pepeljaru pre nego što zaspim, pa me svako jutro sačeka ustajali smrad pikavaca. Jutros se kroz taj smrad probio miris zumbula što mi ih je mama unela u sobu. Ajoj, što ja volim taj miris. Kažu da, od svega, mirisi najjače deluju na prisećanje. Ovo je mnogo veća istina od one koja je sadržana u kodeksima o simbolici cveća po kojoj zumbul predstavlja vernost.

Mene ovaj miris odmah podseti na našu slavu, Đurđevdan, jer se, na taj dan, duž stolova uvek stavljaju vaze sa zumbulima. Podseća me na bele stolnjake i na escajg za slavski ručak, na šećerne table sa motorciklistom na omotu, na šećer u kocki i Ce kafu u zrnu, sve uvijeno u beli providni papir. Na radio koji smo slušali u selu i na teške ćilime što mirišu na lavandu jer su svih ostalih dana, sem za Đurđevdan, držani u ormarima.

Ispod kuće u selu imali smo veliki grm ljubičastog zumbula zbog čega sam se posle, kad sam videla da postoje i roze, beli i još kojekakvi zumbuli zbunila, pa su mi izgledali ko veštački zabojeni. Bilo je ispod kuće još i lala, ali pošto oko njih nisi smeo ni promaju da napraviš, kolko god da su mi bile lepe, delovale su mi suviše svečano i uobraženo. Samo li ih takneš otpadnu im one teške mesnate latice.

Oko zumbula si mogao da se kriješ kad igramo žmurke, a sitni ljubičasti zvončići ko da su bili stvoreni da se tresu.

Takođe, po mirisu ovog cveta znala sam da je deda stigao iz sela, jer ih je uvek donosio privezane u novinsku hartiju, na vrhu torbe.

A, miris zumbula stvara neku svežinu i hladovinu koje još nije osvojila tupa letnja žega. Na obećanje, nadolaženje, pripremu nečeg lepog što će tek doći.

Posle sam, čitajući, nailazila na zumbule, čini mi se, najviše kod Alekse Šantića. U jednoj od meni omiljenih Šantićevih pesama, “Omar”, u kojoj tužni Omar seče dud (u pesmi murvu), možda jedinog svedoka boljih dana uvek mi se stvarala skroz čudna slika u kojoj u isto vreme pada sneg, cvetaju zumbuli i zri dud čiji plodovi, sa svakim udarom sekire boje sneg u modro dok Omar čupa drvo kao da čupa srce da više ništa ne oseti.

“Kroz jauk vetra, duboko u mraku,

Udar se teški za udarom čuo;

Sa stare murve padalo je ru’o,

Srebrno, hladno, na tjeme junaku,

A, kao majka nad porodom blagim,

Ona visoko, u nebeske strane,

Ko crne ruke, dizala je grane

Sa blagoslovom nad ljubimcem dragim

I krupni snijeg padao je jače,

Niti je čuo kako Omar plače.”