Norveško platno – 2. rolna

Večeras sam pogledala još dva odlična Norvežanina. Uno je delo Axel Hennie koji je u filmu imao trostruku ulogu – scenariste, reditelja i glavnog glumca. Nasmejalo me što je Hennie na imdb-u, pod stavkom trivia stavljeno da je prvi Norvežanin osuđen zbog crtanja grafita. Kakva mirna zemlja! Al, ko što kaže Petar Pan u jednoj od svojih pesama: „Ovo nije mir“, što su nam braća Norvežani i potvrdili ovom drugom rolnom.
Hennieovo autorsko trojstvo ogleda se u kompaktnosti i proživljenosti filma sa jakim ličnim potpisom. Reč „uno“ tako komunicira sa temom i idejom filma - istup pojedinca u svet ulice i njegova pravila, ali i sa činjenicom da je reč o ličnom, autorskom potpisu ovog crtača grafita.
Davida upoznajemo kao čoveka od poverenja – desna je ruka vlasnika teretane u kojoj radi, zaštitnik njegovog kurčevitog, a iskompleksiranog sina čiji je životni san da postane policajac (!) i tihog momka koji rešava stvari bez puno buke. Takoreći, najlojalnijeg limenog vojnika. Otuda, David zaslužuje protekciju, poštovanje ulične bratije i pravo da povremeno podjebava i poučno lupa packe svom drugaru iz teretane koji se loži na mlađu sestru nabildovanog Pakistanca što će ga umalo koštati možda jedinog samosvojnog dela njegove „ličnosti“. Već na samom početku, David se izdvaja u ekipi nabildovanih momaka koji ne mogu da podignu gajbice sa sokom jer će za koji sat da treniraju, koji, dakle, slepo slede pravila ulice kao pravila iz bukvara zakucavajući se na prvoj krivini kada treba da misle svojom glavom i pokažu sopstveni sistem vrednosti. Iako njegova rešenja oklni puleni detektuju kao mozganje unutar zadatih pravila, sposobnost strateškog mišljenja, poštovanje za gazdu i svinjarije njegovog umišljenog sina, sam život namešt Davidu da se izdvoji iz besnog čopora i dokaže da je bes (baš kao i moral) isključivo individualni sport. Da strategija ne zavređuje toliko nagradu i pohvalu, koliko teret sopstvenog odlučivanja.
Nakon što svi iz teretane dospeju u zatvor posle racije i David ocinkari gazdinog sina kako bi stigao na vreme u bolnicu gde mu umire otac od raka, dojučerašnja očinska figura gazde teretane prerasta u osvetnika sa poukama u vidu bejzbol palica, a dojučerašnji prijatelji i puleni u namicanju tegova, kao talasi pred zupcem svog Posejdona povlače se okrećući Davidu leđa. Težina lične odluke i kršenje pravila nikom nisu doneli dobra, a kamoli Davidu koji nikom ne želi da objašnjava svoje postupke i koji pokušava da opstane sasvim sam.
Tu film zadire u temu odrođavanja. Da je odvajanje od čopora jednako bolno i kažnjivo po čopor koliko po pojedinca koji ga izneverava, Uno pokazuje na način koji ga deli od većine osvetničkih filmova koji samo čekaju trenutak sukoba pa da sve prasne u pucnjavu i glabanje konopca u modifikovanom ringu. Debeli konopci rasparani su na najsitnije niti moralnih dilema i odluka koje jače od bilo kakvog botoksa pumpaju krv ove drame.
Lični moral i lični kodeks vrednosti, te lojalnost i sposobnost da se opstane sam – bez tuđe protekcije, usred dve vatre napujdanih pasa, mimo propisanih pravila postaje glavna tema filma. Ulična lojalnost pada u prašinu kao dobro osmišljeni pano prepun kul grafita a ukazuje se svet iza ograda koji valja utabati sopstvenim stopalima i u kom se prepoznaje razlika između hrabrosti, prijateljstva i usiljenog uličnog bontona i plastičnih mišića iz teretane.
Odnos koji David uspostavlja sa svojim bratom Kjetilom, obolelim od Daunovog sindroma, radikalan je skok sa saveza sa tobož snažnima na pipav i nepredvidiv odnos sa slabim. Da pištolj koji se valja tokom celog filma kao kučina po prašnjavom drumu kojim su prohujali mnogi vesterni, preko ove urbane pustoši dospeva aš u ruke Kjetila, nije slučajnost. Podučavajući Kjetila kartama i igri u kojoj je cilj da se ostane samo sa jednom kartom u ruci i poviče: „Uno“, David i sam shvata značaj i dramatičnost solo igre.
Ispod ove osnove krije se čitav mravinjak neukrotivih slika. Jedan od glavnih motiva u filmu je skrovište. Jedno od njih je Davidov podrum u koji se isprva, kada ostane sam, krije on, a potom u njemu krije svog prijatelja koji mu se obrati za pomoć. Iako je podrum najplastičniji prikaz skrovišta, ovaj motiv se razvija tako da postaje životni moto sveta junaka iz filma: pronaći zaklon, bilo da je reč o majčinom stoicizmu, sobi pokojnog oca, opasnom psu, velikom pištolju ili protekciji onih koji su veći i naoružaniji od tebe.
Uno je priča o tome kako izgleda kada se sva skrovišta sruše kao karte čijim brojevima su obeležene etape u Davidovom povlačenju, kako izgleda kada se ostane potpuno sam i kada ostane samo jedna karta u ruci. Tek tada, kao što kaže naš junak sa krvavim tragovima na glavi i betonu, može a se kaže: „Ne možete mi ništa.“

Drugi film, Umetnost negativnog mišljenja uspeo je da se izbori sa prethodnim remek delom koje će i unučići slaviti i da za sebe pronađe prostor u mom norveškom iskustvu. Reč je o crnoj komediji, zapravo drami na kvadrat o čoveku koji je, nakon nesreće, završio u invalidskim kolicima, kako sam kaže – nepokretan i impotentan i koga supruga ubacuje u grupu za rehabilitaciju. Glavni moto grupe koju pohađa nekolicina jednako ujebanih ljudi je – misli pozitivno.
Na ovoj ekstremnoj podeli, reditelj i scenarista Bard Breien gradi kritičku i crnohumornu prozivačinu univerzalne filozofije sveta u napretku. Pozitivno mišljenje i podnošenje kao zacrtana putanja sveta u večitom oporavku prikazana je kao filozofija suzbijanja, licemerja i, naposletku duševnog i moralnog hendikepa.
Iako su glavni junaci invalidi, ova sanitarna mantra koja se budistički njiše nad svakom pošteno napaćenom dušom da sve podnosi sa osmehom - gubitke racionalizuje i hoda sunčanom stranom ulice, razume se napred, čini da gledalac doživi pritisak ovog fašističkog koncenzusa o veselosti i otpornosti kao sopstveni. Dakle, ako vam je ikada došlo da razbijete ekran kada vidite Mirjanu Bobić
Mojsilović kako kaže: „ja nemam vremena da mi bude loše“, ovo je pod a), b) i c) film za vas. Znam da bi bolja polovina nasdvoje rekla da je reč o lakoj meti, ali ja mislim da nekad i u lake mete treba pucati sve dok se ne oseti olakšanje i dašak vazduha. Zato, opali!
Umetnost negativnog mišljenja je razuzdana i sočna paljba po ovoj savremenoj karikaturi stoicizma. Ne samo da film razotkriva sve pore te besprekorno ispilingovane kože razvučene u lažni osmeh koji progoni i kažnjavi svaku bol, svaki titraj tuge, nezadovoljstva, nego pokazuje i naslage lažne tuge, frustracije i sadomazohizma, te mehanizma spasilac-žrtva kao veštački ustrojenog mehanizma da melje ljudske duše.
Umetnost negativnog mišljenja prevazilazi svoju laku metu i postaje prava oda negativizmu u kom se krije neistražena teritorija oslobođenja i spasa. Jer, trijumf ovog filma nije u pobedi već pobeđene ideje o lažnom optimizmu, već u slobodi i drskosti da se u sred čemera i beznadežnosti pronađe mogućnost ljubavi koja ne traži sunčane zaloge. U siva četiri zida, sama od sebe može da cveta.
Rado bih stavila When we refuse to suffer, Džonatana Ričmana, al ga nema na jutjubu...