Ista slika

Pre ima već 19 godina, negde baš u ovo doba godine je na Prvom kanalu RTS (valjda se tada zvao RTB) u udarnom terminu bila emitovana specijalna emisija o ubrzanom naoružavanju tada paravojnih hrvatskih snaga. Po prikazivanju, bura se danima nije stišavala, svima je na usnama bilo ime tadašnjeg hrvatskog ministra odbrane Špegelja, a znam i za slučajeve u kojima je stradavala ganc nova tehnika (baba jednog mog ortaka je zavrljačila pikslu u televizor tokom prikazivanja).
Čitavo punoletstvo kasnije, zanimljivo je ponovo pogledati taj film, koji je po ovde već citiranom hrvatskom politikologu Dejanu Joviću bio jedan od pamtljivijih argumenata u prilog tezi da je kardeljevska ideja odumiranja države bilo dobro sprovedena. Po njemu, u svim normalnim zemljama se znalo šta vojska radi, jedino je u nekadašnjoj SFRJ ona u sebi našla umetničku žicu te je snimala filmove.
I dok smo zatrpani "neoborivim" tezama da se jadna Hrvatska samo branila, pa je i u jednom trenutku imala čak 90 hiljada ljudi pod oružjem te postala neizostavan prilog skorijoj istoriji militarizma, spomenuti film (ima ga na google videu), kada se iz njega odstrane dobro poznate komunističke složenice o ustaštvu koje su imale za cilj da zaigraju srce svakog časnog Jugoslovena, dobrog druga, marljivog učenika i ponosnog pionira, je istorijski dokument iz koga se jasno vidi da se tadašnje hrvatsko rukovodstvo spremalo na "odbranu" dok "napada" nije bilo ni u najavi, ali dobro, možda je u ovoj semantičkoj igri "odbrana" termin koji ima preventivne odlike, đavo će ga znati.

Bilo kako bilo, ratovi koji su se vodili na prostoru nesvrstanog leša bitni su zbog toga jer su na prilično brutalan način označili ulaženje ovih prostora u sferu tzv. informacionog društva. Na mestu nekadašnjeg ognjišta ili kazana, našao se televizor. U tu kutiju je počelo da se gleda pre nego kroz prozor kada bi se pojavila želja za saznanjem o trenutnim meteorološkim prilikama na terenu. Zbog toga ne čudi da su po jednom parametru ratovi na prostoru nekadašnje SFRJ na samom čelu krvave povorke svojih bezbrojnih srodnika. Ne, nije reč ni o razaranjima, ni o broju žrtava, ni o patnji preživelih (svega toga je naravno bilo; kao što mi reče jedan novinar koji se u svojim pisanijima po raznoraznim medijima odlikuje umivenim pro-evropskim stilom u kojima sve vrvi od optimizma i novouspostavljenog moralizma koji se selektivno gnuša nasilja: "Nismo se mi u ratu gađali jabukama, već smo pucali jedni na druge"). Ne, u i povodom tih ratova se najviše lagalo. Laže se mnogo i danas.

Ratovi prođoše, Srbija ih izgubi, ali jedna tekovina tog vremena (naravno, ima ih više) ostade: TV emisije kao sredstvo edukacije i "informisanja". Nekad je RTS imao tu ulogu, danas realnošću realnijom od realnosti, u skladu sa novim, sitno-sopstveničkim vremenima, preuzima "komercijalna" (da u ovoj državi zaista postoji tržište, 90 % samozvanih "liberala" bi se našlo na ulici) B92 kao udarna pesnica "liberalizma" u Srbiji. Pogađate, reč je o Insajderu Brankice Stanković, koji godinama vedri i oblači regionalnim medijskim prostorom. RatIMirovske intervjue sa Bebom i Canetom sam sa pažnjom još i odgledao, već tokom intervjua sa onim pandurom sam zaspao od dosade. Intervju sa perspektivnim domaćim političarem sa većom podrškom u inostranstvu nego u svojoj zemlji, dakle čovekom čije je prvo i jedino zaposlenje bilo "potpredsednik Vlade" (tajna njegovog nesumnjivo iskustvenog i pragmatičnog pogleda na svet) nisam još gledao, ali planiram, čim uhvatim dobrog raspoloženja. Odlasci u Hrtkovce i u posetu Mladićevom rodnom selu bili su po sadržini klasično ceđenje suve drenovine.
Insajder se u svojoj strukturi odlikuje peščaničkim pogledom na stvari koje ih okružuju: u njima jednostavno nema mesta ni za šta pozitivno, te predstavljaju svojevrsne katalizatore za u najvećoj meri ogorčene i rasejane konzumente koji bi voleli da o sebi imaju visoko mišljenje pa nekritički prihvataju te sadržaje (da ne generalizujemo, neki slušaoci/gledaoci, zbog svojih ljudskih i intelektualnih kvaliteta, nesumnjivo zaslužuju svako poštovanje). Reč je o ljudima kojima izgleda nije baš najjasnije gde se nalaze i u kom vremenu žive, ali su spremni da uče u hodu. Zbog svega izrečenog, nije ni najmanje čudno zbog čega se Insajder dohvatio fudbala kao poprišta u kome će moći da ostvari sve svoje otrežnjujuće ambicije.
I ako je za stari RTBovski film o naoružanju goloruke Tuđmanove soldateske izvođač radova u pozadini bila JNA, u slučaju Insajdera to je Policija. Posle šestonedeljnog serijala Pravila igre u kome se na, mora se priznati, interesantan način povela priča o prilikama u srpskom fudbalu, uhapšeni su Džaja i Cvele, a onaj nesrećnik Terzić se i dalje krije. Od ranije prisutne manjkavosti manihejske prirode bile su i ovde prisutne: za sve su krivi kriminalci i Arkan (niko ne kaže da nisu), ali nema ni reči o drugoj strani koja je itekako bila upetljana u srpski fudbal. Tako smo saznali sve što smo od ranije znali o Matkovićevom Sartidu ili FK Milicionar, ali i dalje ne znamo ništa o Batićevom Radničkom iz Obrenovca, koji je, treba li napominjati, nestao iz prvoligaškog vidokruga od kada se njegov zaštitnik udaljio iz vrhova srpske politike. Umesto ovog kluba, koji više ne znam ni u kom se rangu takmičenja nalazi, za one koji ne prate, prvoligaški fudbal trenutno igra FK Jagodina. Slučajnost?
I ako je Brankica Pravilima igre anticipirala događaje, sa nedavno emitovanim serijalom (Ne)moć države je stigla na uviđaj nakon pogibije Brisa Tatona (primetio sam da uz ovo ubistvo uvek ide pridev "brutalno", kao da postoji neko "nežnije"?), s ciljem da da ton artikulaciji histerije izazvane ovim povodom, nesumnjivo važnog događaja koji je otkrio da živimo u društvu koje vrvi od moralizatora, pandurčina i sudija (potomaka moralizatora, pandurčina i sudija). Ovakva situacija došla je kao poručena Insajderu koji se u svom dobro poznatom jednostranom viđenju stvari pozabavio srpskom navijačkom scenom.
Nedavno sam se nakanio da odgledam ovaj serijal (ima ga na sajtu B92). I dok se prve dve epizode zaista u najvećoj meri bave navijačima, i kriminalcima među njima, treći deo otkriva pravu metu - to su tzv. desničarske organizacije tipa Obraz, SNP 1389 i Naši, koji se ne uklapaju u insajdersko viđenje budućnosti Srbije. Predstavnici ovih organizacija, naravno, pristaju na intervjue za emisiju i očitavaju lekciju iz elementarne logike priučenoj novinarki koja non-stop upada u reč svojim sagovornicima i pokušava da svojim narogušeno nevaspitanim tonom vaspitno deluje na njih (da da, u ovoj zemlji iznova vaspitno deluju nevaspitani, knjige pišu nepismeni a sposobni su nesposobni i zbog toga postiđeni). Ovom serijom B92 se uspostavlja kao vrhovni moralni tumač i arbitar realnosti, propisujući šta je minimum prihvatljivosti u društvu.
Naravno, sledi orkestrirana kampanja "navijača" u kojoj se Brankici preti smrću, pa tirade u kojoj se svi novinari solidarišu s njom i provala nezadovoljstva zbog "porasta nasilja" na ulicama, kao da je to nasilje ikada i prestajalo, samo nismo obraćali pažnju jer nam je niko nije skrenuo u pravom smeru. Kao i u sferi mišljenja i misaonog prežvakavanja, ima ko će i to da radi za nas.
S obzirom da ne pretendujem na svoju nepogrešivost, možda i ja grešim, možda Brankica stvarno ima dobre namere ali mi tu pomisao koliko god se trudio sopstvena intelektualna limitiranost ne dozvoljava. Nek' ide život! Ne mogu se oteti utisku da je Insajder senzacionalistički TV program čiji je većinski neproveren, metodološki neutemeljen i pristrasan sadržaj opasno blizu svojim tabloidnim pandanima kao što su Blic (koji se često brka sa ozbiljnom štampom) i Kurir (da se zaustavimo na dnevnim listovima). Naravno, sve treba da postoji, ništa ne treba ukidati. Potrebno je samo stvari nazivati pravim imenom. Proces u kome činjenice selektivno i tendenciozno pokušavamo da uguramo u jednu uvezenu i od ranije stvorenu opštu sliku, ne možemo nazvati istraživačkim novinarstvom. Da, ali Brankica je za svoj rad dobila silne nagrade, čujem primedbu. Da, i Arkan je sa desetkom završio kurs za trenera kako bi sedeo sa Šekijem na klupi Obilića, odgovaram.

Bilo kako bilo, u ideološkom vidokrugu Nove desnice, čije pristaše za dobre pare od 8 do 5 prodaju laži narodu putem reklama koje stvaraju, a od 5 do 8 ga se intenzivno gade, sve kockice su sklopljene - mladi, besposleni huligani sa šalovima u bojama svojih omiljenih klubova su najveći problem ove ruinirane i raskomadane zemlje. Oni su dehumanizovani, imaju manje prava nego životinje te su sva sredstva protiv njih dozvoljena. Sveopšte licemerje novodesničara ne daje im mogućnost da vide zbog čega su likovi kao što je Kristijan Golubović i dalje idoli mladih, a ne tamo neki propisani i artificijelni idoli (tipa Marčelo, Aleksandra Kovač i ostali muzičari koje možeš da slušaš sa mamom i tatom). Razlog je jednostavan: Kristijan je slika i prilika jednog vremena u kome je Srbija imala "strahovit imidž", dok je danas svedena na farsu. No, čak je i ova crno-bela (est)etička podela netačna u svojoj srži - dizelaštvo devedesetih sa šminkerajem nultih deli istovetan aksiološki orijentir - na prvom mestu u sistemu i jednih i drugih je novac i uvozni artikli široke potrošnje. Stvar je samo u tome da su drugi "uljuđenija" varijanta prvog, suština je bolno ista. Kristijan će bolje od mene sam reći šta želi:

U tom smislu treba tumačiti i najnoviju Profinu izjavu da "proces demokratizacije u Srbiji nije okončan". Ova duboko nedemokratična izjava orvelovskih pretenzija otkriva suštinsko nepoznavanje pojma demokratije shvaćenog u smislu koje označava pravo na sopstveno mišljenje. Demokratizacija ovde znači uskraćivanje demokratičnosti svima onima koji se ne slažu sa propisanim mišljenjem (dakle normom), što smo već imali nebrojeno puta prilike da vidimo od ovdašnjih liberala čiji je uticaj na društvo u gadnoj disporoporciji sa stepenom podrške koju uživaju u narodu. Od nekadašnjih junaka i heroja do sadašnjih istinoljubaca, modernista i progresivista stvarno je kratak put.
Duh je znao i do sada da izađe na kraj sa propisanim ograničenjima. Zna i sada.

Rukometni brodolom

Ako se po jutru dan poznaje, ove nam se godine teško piše na velikim sportskim takmičenjima. Naši rukometaši su neslavno završili takmičenje na tekućem evropskom prvenstvu u Austriji, a karte za put kući su im overili borbeni domaćini uz očekivanu asistenciju sudija.
Jasno je da je reč o neuspehu koji zadobija obrise katastrofe kada se zna da smo prošle godne na Svetskom prvenstvu u Hrvatskoj ostavili vrlo dobar utisak sa tendencijom daljeg napredovanja. U međuvremenu, smenjen je dotadašnji selektor Jovica Cvetković i doveden Sead Hasanefendić, bosanski stručnjak za koga se u rukometnim krugovima govori da "živi rukomet". Reč je o iskusnom treneru koji je u svojoj dugoj karijeri trenirao timove po Francuskoj i Nemačkoj (u rukometnoj NBA ligi je i trenutno na mestu šefa stručnog štaba jednog od klubova), kao i reprezentacije Švajcarske i Bosne. Srpski selektor se zahvalio pred ovo prvenstvo staroj gardi - pivotu Ratku Nikoliću i beku Mladenu Bojinoviću, što je izazvalo negodovanje javnosti, ali je bilo i mišljenja da je povučen pravi potez u cilju podmlađivanja reprezantacije, te su mediji bili krccati naslovima "selektor sa velikim S" i tome slično. U tu teoriju podmlađivanja se nije uklapalo vraćanje legendarnog golmana Dejana Perića (39 god.), u tim, ali dobro sad, Perić je kultna ličnost ovog sporta u (ne samo) domaćim okvirima.
U pripremnim mečevima je sve izgledalo dobro, i reprezentativci su širili optimizam pobedom nad svetskim šampionima Francuskom. Davane su izjave iz kojih se moglo zaključiti da se potajno mašta i o polufinalu, a da ulazak u drugi krug u konkurenciji domaćina, branilaca evropskog trona Danske, i olimpijskog vicešampiona Islanda nije ni dovođen u pitanje. Pobeda protiv Austrije je po starom dobrom običaju bila već upisana, a očekivalo se da tim bljesne i protiv neke od dve skandinavske reprezentacije.
Nažalost, sve se raspršilo kao mehur od sapunice kad je takmičenje počelo. Protiv Islanda nismo ni stigli da budemo u vođstvu, ali smo zahvaljujući kilavosti protivnika u finišu uspeli da izvučemo nerešen rezultat. Već u toj utakmici bile su vidljive sve od ranije prisutne boljke tima - spora, prevaziđena igra koja se bazira na solo akcijama bekova, nedovoljno korišćenje krila i mekana odbrana. Nadali smo se da je u pitanju samo grčeviti start i da će bolje izdanje biti viđeno već na susretu sa Dancima, koji su nas sa pola snage preslišali sa pet golova razlike. U oba skandinavska meča bilo je vidljivo da naših nema nigde deset minuta do pred sam kraj meča, da su noge teške, da lopta ispada iz ruke... da li je reč o pogrešnom tempiranju forme i preteniranosti, zna samo Hasanefendić.
Šta god da je u pitanju, na terenu je to izgledalo očajno. Momir Ilić kao motor ekipe je u sva tri meča imao flastera, a osim Stankovića u prvom i Vučkovića u finalnom meču nije bilo raspoloženih pojedinaca u našem timu. Dobro su branili Stanić i Perić, ali je sav njihov trud bio poništavan odbicima koji su najčešće završavali u rukama protivničkih igrača koji su to znali da iskoriste. Šešum je tek ponekad podsećao kakvim kvalitetom raspolaže, Nenadić je ostao potpuno neiskorišćen, a ostali nisu ni vredni posebnog pomena.
Tek završena utakmica sa Austrijom poslala nas je kući i ona je na delu pokazala da u našem timu nema pojedinca koji je u stanju da izađe na kraj sa protivnikom u trenucima kada timu ne ide. Za razliku od prva dva meča, u ovom smo uspeli da povedemo, čak smo i na poluvreme otišli sa tri gola prednosti, ali smo u drugom poluvremenu uspeli da primimo čak 22 gola i uprkos kriminalnom suđenju zasluženo idemo kući. Austrijska legija stranaca oberučke je prihvatila dignute ruke pripadnika razbijene vojske srpskog rukometa, te ne čudi što ide dalje.
Ako je za utehu, osim nas takmičenje je završila još jedna nekadašnja rukometna velesila - Švedska, koja je uspela da prokocka šest golova prednosti na poluvremenu u meču sa Slovencima. Već viđeni prvaci Francuzi se muče, te su prošli dalje zahvaljujući minimalnoj pobedi nad autsajderima Češkom. Hrvati i Poljaci su do sada pokazali najviše, solidni su bili i Španci, te sve nabrojane ekipe uz Island i Dansku figuriraju za najozbiljnije konkurente u trci za laskavo priznanje evropskog šampiona. Razlike u kvalitetu ovih timova su minimalne, nesumnjivo je i da srpska reprezentacija na papiru poseduje kvalitet koji mnogo ne zaostaje za vodećima, ali to na ovom prvenstvu nismo uspeli da vidimo u većoj meri.
Generalno gledano, rukomet nije prioritet u ovoj zemlji već duži niz godina unazad, ulaganja i plan u bilo kakvom obliku ne postoje, te tako ne treba da čudi što ćemo se još načekati na neko novo odličje (poslednje smo osvojili još sada već davne 2001. u Francuskoj na Svetskom prvenstvu, naravno reč je o bronzi). Svetsko prvenstvo iduće godine u Švedskoj (čini mi se) propuštamo (eto odgovora zašto su Šveđani žrtvovali ovo EP), a sledeće EP se održava baš kod nas za dve godine. Pitanje je da li je to dovoljan vremenski interval da se stvari pomere sa mrtve tačke u situaciji kada je baza uništena (iako je npr. selekcija 1986. redovno uzimala medalje u mlađim kategorijama). Ovim sportom predugo vršljaju stari dobri "sportski funkcioneri", prerušeni politikanti kojima se horizont vremena završava odrednicom "danas" i sada stižu rezultati. Na spisku njihovih žrtava, rukomet je tek periferna stavka.

Oskudica. Praznina. Siromaštvo.

"Trideset paoca oko glavčine
Korisnost točka je u toj unutrašnjoj
praznini.

Od gline napravi čanak
Korisnost čanka jeste u toj unutrašnjoj
praznini.

Probi vrata i prozore u zidu kuće
Koristiće kući uvek njihov prazan
prostor.

Stoga postojanjem stvari mi dobijamo
A nepostojanje nam pruža korisnost."

Lao Ce, Tao Te, XI (Prosveta, 1964, preveo Svetozar Brkić)

Vođeni principima aristotelovske logike, oskudica je opozit blagostanju, a daljim logičkim sledom zaključujemo da je blagostanje preduslov sreće, i da samim tim, tome treba težiti u svrhu ispunjenosti života. Grčki bradonja je pri sastavljanju svojih misaonih zakona očigledno sekao preko kolena, suprotnosti se po njemu potpuno razlikuju i poništavaju. Tako je prvo logika prodrla u sve pore života, pratio je mač dizan u ime koječega, a trenutno je na tronu novac koji se troši zarad naše sreće i blaženstva.
Stigavši do krajnjih konsekvenci ovakvog stanovišta, mi zaista mislimo za sebe da živimo razuman život, gnušamo se nasilja iako nam je jasna neophodnost njene primene kako bismo nastavili da na miru trošimo. U međuvremenu smo u ova instant vremena, vođeni instant pokličima i brzopoteznim rešenjima koji ne ostavljaju nikakvo mesto sumnji dospeli u situaciju da nas preplavi stihija automatskog života. Ne zaboravimo, sumnja je najevropskiji doprinos globalnoj mudrosti, a ona se uveliko napušta i prepušto mesto izvesnosti površno promišljenih formula na putu do našeg ispunjenja, dakako shvaćenog u statusnom smislu.
Pritom se među ovdašnjim logičarima koji se gnušaju sirotinje previđa pretpostavka logike po kojoj ona funkcioniše samo u situacijama u kojima su svi konstituvni elementi premisa poznati. Pošto to u većini slučajeva nije tako, dolazi sa do atraktivnih zaključaka, koji jednostavno, ne odgovaraju istini jer polaze od neutemeljenih pretpostavki, od kojih je ona gore navedena ključna. Na sličan način ni Aristotelova logika ne može biti validno oruđe za dublje spoznaje pošto u njenom sistemu nema mesta za nijanse, pa je samim tim nepotpuna. A ako je nepotpuna, onda to znači da je selektivna. I čim je selektivna onda, u krajnjoj instanci, nije istinita.
Dobre primere za ove tvrdnje možemo videti na polju savremene korporativne tzv. kulture. U njenom mehanizmu beskrupuloznog zavođenja, u kojoj se "nežnim" imperativima sve svodi na apologiju statusa kvo, reklama je uzdignuta na nivo umetnosti. Reklama, kao i svaka propaganda, ili modernije rečeno, marketing, maskira istinu ulepšavajući je, ali je, narodski rečeno, laž u svojoj suštini. Laž nije umetnost, već samo to što jeste, pa iz nje kao krajnji ishod sledi depresija obilja koja otvara mogućnosti za nova podmukla podmetanja.
Ništa bolje nije ni na tzv. pop sceni trenutka u kojoj se iznova sprovodi transfer ideja i dela marginalizovanih i siromašnih u okrilje bogatih i samozadovoljnih, a sve zarad legitimizacije sistema u kome živimo tzv. procesom autentifikacije. Belačka krađa džeza i bluza, prostitucija regea i hip hopa i kidnapovanje alternativne gitarske scene dovoljno su slikoviti primeri ovog procesa.
Slična tendencija primećena je u modi. U knjizi Filozofija mode Laša Fr. H. Svensena u kojoj se tvrdi da je visoka moda preduzela sličan poduhvat početkom prošle decenije. U potrazi za autentičnošću, kreatori su krenuli da kopiraju kreacije nastale iz oskudice i preveli je u fenserski milje. Ulica je na papiru dobila prvenstvo, a u stvarnosti ostala tamo gde jeste, na dnu. Ovaj primer je slikovit jer je njime odato priznanje stvarnosti oličenoj u ulici, a zatim fabrikacijom prestalo da bude autentično i izgubilo svoju vrednost. Posledice svi znamo, a posebno je upečatljiv primer jednog mog prijatelja koji mi je pre nekoliko godina pričao da je u Švajcarskoj u jednom butiku par farmerki koštao 110 franaka, a isti takav artikal, samo iscepan 130 franaka. Mi takvih problema nemamo, kod nas kad jedna moda zavlada nema joj alternative, pa se iz izbeljenih farmerki polako uguravamo u nogavice "elegantnih" modela.
Ovaj mehanizam nalazi svoje polje primene i na samom vrhu sistema, rezultirajući crnim američkim predsednicima kojima je posao da se ne mešaju u svoj posao, služeći kao plastične ikebane i sjaj za usne na vrištećem liku prinude i nepravde. Mučen, ponižavan i instrumentalizovan, život uvek spremno prihvata bačene rukavice PR ulepšavanja, pronalazeći nove, autentične načine izražavanja smisla, za šta dobar teorijski okvir nalazimo u konceptu privremene autonomne zone Hakima Beja. Stoga je paradoksalna logika, koja se može opaziti na početku ovog teksta, podesniji instrument za otkrivanje istine, jer ostavlja zareze između veštački suprotstavljenih opozita, koji jedni bez drugih ne mogu postojati dok se život odigrava između njih.
U globalnom pokusu popkulturizacije, u kojem je SAD kao planetarni hegemon zajedno sa svojim učiteljem Ujedinjenim kraljevstvom izvršila ključni uticaj na ostatak sveta, i norme prevela u kulturni milje, proklamajući vrhovnu istinu po kojoj istina više i nije toliko bitna, već se ceni prijemčivost i atraktivnost po kriterijumima koji su prilagođeni sopstvenoj ulepšavajućoj slici, te služe kao izvor auto-legitimizacije samog sistema. U svojevrsnoj apologiji ovog obrasca mišljenja (recimo "globalni konzervativizam", u čemu se pod globalnim podrazumeva njegova parcijalnost koja ima apsurdne univerzalne aspiracije) za šta je kao povod poslužio novi album podmlatka američke buržoaske aristokratije u akciji kidnapovanja afričke muzičke zaostavštine (toliko puta viđena i već opisana situacija) Vampire Weekend, kritičarka Popboksa Jelena Maksimović brani bend iako iz samog teksta nije baš najjasnije ko ga to napada (bend to radi sam naslovom albuma i tako, paradoksalno daje za pravo kritičarima), pomalo se apsurdno pitajući kome bi buržoaski pedigre benda "trebalo da znači išta van granica Amerike." Služeći se metodom fiskinga, iz ove prepoznatljive logičke nategnutosti sa znakom pitanja na kraju proizilazi zaključak da je SAD tamo neka tvorevina u drugoj galaksiji koja svojim postojanjem apsolutno nema nikakav uticaj na dešavanja na ovoj planeti.
Pošto svi znamo da itekako ima ( u suprotnom, Maksimovićevoj bend ne bi ništa značio), i sve i kad bismo želeli ne možemo da zatvorimo oči pred tom, svima jasnom, činjenicom, slavimo oskudicu kao preduslov istinske, autentične idejnosti/kreacije, a titule, isplative karijere, šljokice, zvezdanu prašinu i normirani život ušuškane prenatrpanosti besmisla ostavljamo onima koji ne znaju za bolje. Kad tad će ionako pokucati na naša vrata. Samo da ne krenu da ih u dobrom starom kapitalističkom stilu obijaju, za tim nema potrebe kada su ona ionako vazda otvorena.

In the underground, integrity lies within
in the underground, image doesn't mean a thing
when the substance lacks it's plain for all to see
if the deal is right then respect is where it should be.

For the fakes and frauds it's a fucking fashion show
total compromise will have them sell their soul.
all the negative all the useless influence
all the emptiness all the violent detriment
makes no sense...

Please have more to give than fashion and images
please have more to give than fashion and images

Caught up in a trap of media crap that's no way to live
Caught up in a trap of media crap so little to give
Caught up in a trap of media crap that's no way to live
Caught up in a trap of media crap so little to give

In the underground, integrity lies within
in the underground, image doesn't mean a thing
we can do away with this negativity
it's a golden day we can force them to stepdown

Peron 8

Posle više od četri godine za Jovandan sam išla kod maminih na selo. Jedno vreme sam s mojima putovala svakog vikenda na selo, tokom 90-ih, ali je onda to prestalo, napravila se ogromna pauza, baba i deda su umrli, ujak je, na sve olakšice za poljoprivrednike odgovorio preoravanjem malinjaka, prodajom livada, čuvenih šljivika, koncentrišući se na mali plastenik i jedno seno pa je i posla bilo sve manje. U svakom slučaju, sve mi se vratilo još od prvog maminog poziva (jednog od desetak u četvrtak). Naime, mama ima talenat da toliko suzi vreme da ako voz kreće u 6 i 15, ti si za put spreman ko zapeta puška negde od 2 popodne. Evo zašto: ako je voz u 6 i 15, od kuće treba krenuti bar sat ranije da se kupe karte, ali za slučaj da nema prevoza ili da bude puno ljudi na stanici pa da se na vreme treba pozicionirati na čuvenom Peronu 8 treba poći oko sat i po ranije. Ali, da bi bio pripravan tih sat i po ranije, moraš biti spreman barem dva sata ranije da bi krenuo na vreme. Otuda je većina putovanja na selo bila celodnevna priprema, a potom sedenje u cipelama, komplet opremljen, pola sata u kuhinji, jer je tata na svoj mrzovoljan način ćutke opstruirao mamine planove time što je spor. Dok sam sedela u kuhinji, u položaju da zaskočim voz i zauzmem mesta čulo se mamino: kasnimo i tatino: stižemo. Vreme je moglo slobodno da teče tek kad bismo se pozicionirali na peronu 8, al tako da je jedno od nas uvek trčkalo do stanice da na monitoru vidi, ili još bolje pita (monitor uvek zna manje od onih šušumiga što sede za šalterom i izinata kriju kad kreće voz i kolko kasni, da nas muče), pa da trči do ostalih i javi. Nekolko puta menjamo položaj po stanici, jer se svaki put učini da će se voz parkirati nešto niže, ili nešto više nego što mi stojimo.

Posebna strategija se pravi kako ući, kako do zla boga rasporediti torbe: je li bolje da jedan goloruk upadne, pa da mu ostali doturaju prtljag, ili da se svaki progura sa po jednom torbom.

Ali, naša planiranja na peronu 8 nekako uvek nadmudri ćudljivost lokomotive. Jer, u tome je kvaka. Kad se čeka voz za Prijepolje sigurno znaš da će doći na jedan od tri perona u kraju stanice, ispod trafika, al nikad ne znaš dal će ovaj put biti peron 8, 9 ili 10. Kako nas žena sa razglasa večito zajebava pa kasni sa objavom koji to voz ulazi u stanicu i oće li se isti prekomponovati baš za Prijepolje, a mi za svaki koji uđe jednim od ta tri perona pojurimo preko pruge na taj peron. Doduše, zajedno sa ostalima koji se potpuno isto ponašaju.

U takvim trenucima, dok jurcaš ka tom vozu, toliko ti se suzi svest da imaš utisak ako stigneš u topao kupe, i ako to bude baš taj voz koji tebi treba, misliš da je to sve što ti treba. I zaista imaš utisak da ti na tom peronu kriju neku tajnu. Kako naiđe neko s kapicom mašinovođe svi ga gledamo ko u boga, šaljemo delegata da ga konspirativno pita, da nam jednom prizna dal je baš taj voz naš. A, ovaj se nešto nećka, kao ne zna, odlaže trenutak istine.

Uglavnom, kad se jedna želja namiri, odma se rađa druga. Prvo bude: samo da nam ne kasni makar stajali, posle kad se nedoumica razreši itaj voz ispadne naš bude ma samo da uđemo, posle, ma samo da sednemo, a već posle bude samo da ima grejanja. Naposletku se skuvamo i jedva čekamo samo da izađemo.

E, sad sve to bude u suprotnom smeru – za Beograd.

Dakle, iako su kuse 90-e kad smo razradili sve ove strategije prošle, ostade nam navika. Doduše, mene je sad mama u jednom trenutku toliko iznervirala, mada sam se izdirući se na nju izdrala i na sebe i onu ostalu šačicu ljudi. Zapravo me isteralo iz takta što su svi gurajući se na ta vrata ponavljali: kakva smo stoka. Eto ti ga sad!

U vozu smo sedeli preko puta trojice dečaka iz Požege. Jedan mrtav pijan, na hodniku mi kaže kako stalno putuje, traži sebi mesto, u Požezi važi za grdnog probisveta, ne puštaju ga ni u jedan klub ni kafić (sve mi ih je pobrojao), i nekoliko puta ponovio kako ne može da razuveri ljude koji misle da je on loš. Na pitanje koga ima u Beogradu, reče mi da nema nikog, ali s vremena na vreme odu ovamo na kafu, al sad su poneli dva litra rakije i sve popili.

Tu su bile i neizostavno lepe devojke. U stvari, kad god putujem vozom začudi me koliko lepih devojaka ima iz tog kraja i nekako su nežne i jake u isto vreme, pa možeš da ih zamisliš i kao najboljeg druga i kao ženu za ceo život. Momci su uglavnom pijani, mada ranije nisu bili toliko ili ja to nisam primećivala.

Mešavina uzbuđenja i nostalgije uhvati me uvek kada prođemo Lajkovac, jer tad kreće moj kraj. Uvek, dok kroz prozor gledam na udaljene svetiljke, na nekakvo pašče što promakne, na zamrle stanice, na žene sa otpravničkim kapicama, na nekakve zgrade koje Valjevo čine malom kolubarskom metropolom imam utisak da više pripadam tamo nego ovde.

Miris onih kartonskih brezica koje moj ujak večito kači po kolima odmah mi vrati čitave filmove u glavu. Put od Kosjerića do Radanovaca ponovo se otvara kao da sam juče tuda prošla – skoro pa iste rupe, okuke, vikendice i kuće, samo su priče odmakle. Neki naš koji se obogatio u Rusiji još se više obogatio, pa je sad otvorio prodavnicu, bračni par u čijeg sam sina bila zaljubljena se razveo, a sin se oženio i tako sve do kuće. Iako sela odumiru, Radanovci nije jedno od onih u kom po oborenim i trulim tarabama možeš da kažeš da odumire. Ono odumire tako što se nanovo gradi. Recimo, iako deca odlaze na škole u Valjevo, Užice, Kragujevac i Beograd, kuće su još belje, ograde prepravljene – sad više nisu od zašiljenih daski, nego modernije, zašrafljene, umesto velikih njiva tu su mali plastenici, ekonomičnije štale... Kao da se selo, u strahu od propadanja i neumitne smrti, iz čistog straha skuplja, umiva, navlači rukave na staračke ruke. Ne da se.

Ujakova kuća je dokaz toga. Ujak uvek ima više informacija od mene: on pre mene zna za novu vrstu mobilnog telefona, za nove TV kanale, za TV ličnosti, zna sve verzije o gripu – da je podmetnut, da je lažan, da je vakcina ubila neke, a neke će tek, da u njoj ima žive i da je prodaje Mišković. Njegovo mišljenje uvek jednako počiva na sumnji i na veri, na strahu i nekakvoj bezbrižnosti sa kojom prihvata stvari jer su od života.

Brdo kolača, ćebad na sve strane, u jednoj sobi toplo ko u furuni, u drugoj hladno ko u ledari. I nigde kesa, nigde folije. Na tim sitnicama odaje se neki život koji iako ima TV, iako popravlja kola i zna za sve što je ovamo kod nas, ne zna za detalje, za te kućne prdemete bez kojih se ovde kao ne može. Gledano jednim ćoravim oko, neko bi rekao da je reč o pomodarstvu, što moja mama ne propušta da primeti (nijedno žensko više ne kritikuje drugo, valjda jer zna kolko je zajebano da se održi kuća ko poklopac na šerpi koja stalno vri), dok drugim ćoravim okom vidiš beskrajni šarm u tim propustima. Oni ti govore o životu koji se odvija bez ikakve pedanterije, na imunitet koji zna za sve nepoznate reči, za sve aktuelne likove naših života al mu se živo jebe za njihova značenja. Ona su mu kič i tako ih i primenjuje. Mišković s vakcinom u jednoj i grisinama u drugoj ruci postaje klovn, postaje spodoba koja ne zna pošteno dasku da prenese s jednog kraja avlije na drugi.

Tu već kreću da se skupljaju pas, mator i umiljat kao mačka i mačka, debela i divlja kao tigrić što se penje na zamrzlu vinovu lozu, koza koja se penje stepenicama pod snegom i tera mačku u tri lepe.

Gosti na slavi donose svoje priče, kolko god obične toliko i konspirativne, pa se tu najgore muke nečije iznose na sto kao najveća zajebancija, pa kapiram da je u tom društvu najbolje biti šaljivdžija, a najgore osamljeni neženja. Bez žene si tamo ko bez kape, svako može da ti lupi čvrgu. Uvek je tako bilo.

Neke od priča rastužuju – deca se rađaju sa deformitetima, padaju na pegle, stari ljudi umiru, mnogima je dijagnostikovano bezbroj bolesti, mnogi su propali.

Jedino što se nije promenilo je taj utisak da nevolja tamo nikada ne preplavljuje ljude. I utisak da su dobro i loše toliko vidljivi, toliko jednaki da poželiš da stalno gledaš kako život ispod njih teče, kao ispod zamršene strnjike.

Stigli smo, naravno, na peron 4. Uvek tako bude. Peron 8 pri povratku uvek pripada nekom drugom, nestane u zidovima ko onaj u Hariju Poteru. Čeka sledeći polazak.

Srpski hip hop 2009.

Ispravljamo nemar iz nehata počinjen u toku prethodne godine i vadimo iz zapećka hip hop izdanja koja su se pompom oko sebe izdvojila na domaćoj sceni. Što se tiče uvodnih napomena, opšti utisak je da je potpuno formirana srpska hip hop scena u 2009. uglavnom tapkala u mestu, a da je to paradoksalno doživelo i više nego pristojan medijski tretman. Iako će vam domaći reperi uglavnom reći da se muzikom bave iz hobija koji im omogućava da ponekad sebi kupe doručak i cigare, jasno je da je zaokružen proces korporativizicije ovog pravca u srpskim okvirima. Kolateralna žrtva u čitavoj priči, kao što to obično biva kada se povede priča o profesionalizmu, je smanjenje nivoa entuzijazma, koji je svojevremeno i doveo hip hop na pozicije na kojima je danas u Srbiji. Da stvari budu još komplikovanije, ni undeground igrači ne pokazuju preteranu želju da razgranaju opseg ovog muzičkog izraza, uglavnom se zadovoljavajući ambicijom da budu što sličniji starim, etabliranim imenima. Zbog toga u ovoj združenoj recenziji tri albuma nema novih imena, što je činjenica koja zabrinjava.

Kao i do sada, idemo hronološkim redom, te je prvi album u srpskom hip hop het-triku iz prošle godine album grupe THCF - Majmun Idzuo. Već su do sada svi upoznati sa verovatno najvećim hitom iz prošle godine Trenerka stil, kojim je potpuno uobličen revival dizelaštva koji je u srpski rep mejnstrim u poslednjih nekoliko godina lansirao Juice. S tim u vezi, bitno je istaći da THCF ne prevazilazi već uspostavljeni nivo na ovom polju, već samo pruža solidan prilog antologiji istog.
Duet koji čine Bore i Stefan se na svom drugom studijskom ostvarenju doista potrudio da u domaći milje presadi hard core hip hop priču na osnovama koji su od gangsta rapa napravili mašinu za zgrtanje para. Upadaju u uši zanatski solidno urađene matrice koje je mahom potpisao Rexxona iz grupe VIP, koje u sebi sadrže idealnu ravnotežu tvrdog i prijemčivog. THCF je dosta napredovao od svog debi albuma, ali čini se da to nije dovoljno da bi ovaj prikaz bio pozitivan bez zadrške.
Hvaljeni i kuđeni iz istog razloga - jasno izražene želje da uličnu atmosferu i ikonografiju asfalta prenesu u muzičku formu, grupi u najvećoj meri fali ljasnije izraženog ličnog šmeka, nečeg unikatnog što bi ostavio dublji trag na slušaoca. Video-singlovi su dobro izabrani, i sama izvedba je u globalu korektna, no na ovoj ploči fali ono nešto neizrecivo što prosečna ostvarenja odvaja od vrhunskih.

Stvari nesumnjivo bolje stoje po preslušavanju trećeg LP albuma čoveka koji se zove Boško Ćirković Škabo jubilejski nazvanog Deset dina glasa na matrici (Magmedia). Najprofilisaniji i nesumnjivo najvredniji izdanak sindikatske ekipe izbacio je najzaokruženiji domaći rap album u prošloj godini. Nakon albuma Remek delo iz 2008. koji svojim adult-oriented pristupom parira za sada poslednjem izdanju Straight Jackin 004 (2004), Škabo se na velika vrata vraća svom visoko profilisanom i elokventnom izrazu. Ono što je na prethodnom albumu falilo, a to su hitovi, na novom albumu ne manjka. Ono što fali domaćoj sceni, a to je jasno artikulisan lični stav, na ovom albumu je prisutno u izobilju - naslovi Beli šengeni, bela lista, MUP (Mafija u plavom) ili Stanje stvari dovoljno su slikoviti.
Škabu u prilog ide i autorska raznovrsnost koja najvećim tokom spasava koncept albuma od upadanja u kliše ili monotonije, rak rane tzv. zabavljačkog repa komičarske provonijencije koji se na domaćoj sceni profilisao kao udarna igla ovog pravca u novom milenijumu. Škabo svojim ozbiljnim i pedagoškim pristupom vraća igru na svoje izvorište, i na ovom albumu rep je shvaćen kao forma koja omogućava da se jasno izraze sopstvene misli i med i mleko ovog žanra, bez dlake na jeziku izraženi stavovi koji imaju svoje sledbenike ali nemaju prođu u krugovima aktualnog establišmenta.
Ovakav, ex-catedra ugao gledanja na stvari, kojim Škabo hirurški precizno skenira okolinu koja ga okružuje, je zasmetao kritičaru Statusa Nebojši Mariću koji reperu zamera "didaktički ton" čitavog izdanja. Ali upravo u tom detalju se vidi i sve bogatstvo hip hop izraza - on može biti i zabavan i ozbiljan, i didaktičan i otkačen, na kraju samo ostaje slušaočev senzibilitet kao vrhovni sudija, kojim se procenjuje da li nešto valja ili ne valja. Ne računajući nepotrebni, ko zna koji mix "lična karta" numere Škabo Maestro, Deset dina glasa na matrici polaže taj ispit autentičnosti i kvaliteta.


Za kraj, izdanje kojim je zaključena prethodna godina je Praznik za uši koji potpisuje Bdat Džutim (Magmedia) svima poznatiji kao Timbe, integralni deo finalnog trilinga osoblja grupe Bad Copy. Džutimov solo debi je dosta dugo očekivan i još duže pripreman, a bar dve i po godine unazad najavljivan. Isečci koji su tu i tamo puštani u etar su bili veoma obećavajući, pa nema mesta sumnji da se od ovog albuma dosta očekivalo.
Sam Timbe je jedan od retkih domaćih repera kod koga se tokom karijere prepoznaje MC napredak koji je u krajnjoj liniji rezultirao neusiljenošću izraza kao vrhovnom odlikom. U tom smislu, Praznik za uši je lep pokazatelj nove etape u evoluciji ovog autora, u čemu mu pomažu brojni gosti sa domaće i regionalne scene među kojima se posebno izdvajaju Šef Sale (Beogradski sindikat), i Kruks i Šmek Dedi iz Bauk Squada, grupe koja još uvek čeka svoju priliku da ostavi dublji trag na domaćoj sceni, za šta ima potencijala. Slično se može reći i za matrice koje su radila raznorazna imena od Skoplja do Zagreba, a Džutimov lep gest u shvatanju hip hop kulture izražen je u numeri Na kecu i dvojci u kojima odaje priznanje didžejevima koje voli da sluša, a najvišu ocenu zaslužuje i konceptualna 51.
Ostatak albuma proizvodi pomešan utisak. Najkraće rečeno, tamo gde Bdat Džutim uspeva da izađe iz senke zamornog 43-23 humora, Praznik za uši funkcioniše kao vanredno intimistički prigradski manifest sa sve živopisnim reminscincijama i dobrodošlom otklonu od konstrukta figure svemogućeg repera koji živi kao bubreg u loju. Na žalost, kada se priči pridruže ostaci Bed Kopi ekipe sa pridruženim članovima, problemi se sklanjaju u stranu i počinje hiljadu puta prežvakano prežderavanje i opijanje koje na ovaj album baca deža-vi fleku koja se ne može oprati. To je šteta, jer MC izgrađenog stila kao Džutim ima štošta da ispriča iz svoje autentične vizure da bi se sklanjao u ziherašku hladovinu ludog provoda. Stoga je Praznik za uši na žalost propuštena prilika da se učini više u pravcu auto-legitimisanja i artikulacije još uvek neispričanih priča. No, s obzirom na od ranije poznatu upornost i žilavost Džutima koja se ogleda u nespremnosti na odustajanje iako otežavajuće okolnosti otpisivanja vrebaju iza svakog ćoška, verujem da će se u novoj prilici uočeni nedostaci ispraviti i da na to nećemo predugo čekati.

stara verzija (koje nema na albumu)

Epohalna talasanja

Sećam se prevratničkog momenta iz bliske prošlosti kada su do tog trenutka devojke iz "finih" kuća ostavile svoje uobičajeno prnje u ormanima prošlosti, i krenule sa podražavanjem utegnutih idola sa malih ekrana. Reč fino u prethodnoj rečenici nije slučajno ispisana pod znakovima navoda: ta titula koja je zarađena u prethodnoj epohi, označavala je samo kukavnu i regenerativnu sposobnost konformizma. U novоnаstalom trenutku bili smo svedoci metamorfoze oblika, ali nipošto i sadržaja - pod pretpostavkom da isti uopšte i postoji u uslovima podražavanja, dakle ako se shvati kao nešto originalno. Iz jedne neautentičnosti u drugu, iz personifikacije nedužne nevinosti u vizualni bordel. Iz uloge u ulogu. Dobri su postali loši, jer je loše postalo norma života, a retko se kome samom od sebe mre. Oni što su ginuli za ideje su bili retke budale, kao merodavne se priznaju samo pogibije zbog love. Love(a).
Od ranije prisutni kanali komunikacije tih tvrđava građanstva sa svojom okolinom postaše natopljeni vodicama smrada. Iz ove zbrke proizašao je mit o građanstvu jednog anti-građanskog društva. Nova etapa se u tom smislu ne može tumačiti kao raskid, već samo kao to što jeste - završni čin vremena koji mu je prethodio. Nasilje ka unutra pratilo je nasilje ka spolja, sila je ostala kao od majke rođena spremna da od danas do sutra obara ruke sa vremenom koje joj kroz te iste šake curelo.
Nastade tiranija trenutka i nekritičko prihvatanje uvezenih kulturnih obrazaca. Deca nekadašnjih šmekera od Trsta do Đevđelije tako svi odreda postadoše kafanske duše, željne da od života uzmu i više nego što im pripada. Bolan nedostatak kreacije nadomećuje se žestinom i insistiranjem na ovakvom načinu života kao jedinom mogućem. U zaglušujućoj buci reči su postale suvišne. Zavesa je podignuta, nova predstava je počela. Na sceni su nas čekali stari, jedni te isti glumci.
U novonastaloj podeli uloga nije bilo predviđeno mesto za ideje ili razum, za kritiku ili primedbu. Za um i mozak - tiranija nagona je suspendovala te postavke pretvarajući u dim i pepeo sve što joj se našlo na putu. Pametni su ćutali kao zaliveni, oni koji su imali šta da kažu uzdržali su se od govora. Moć im je bila oduzeta, osim one zabavljačke, kao nešto što odudara, i samim tim nije relevantno. Misli su suvišne.
Bolesna ambicija življenja u trenutku je u međuvremenu mutirala od svojih alkoholisanih početaka po splavovima ali i dalje u ruci drži olovku kojom neuko ispisuje diktat vremenu. Vremenom su popustile stege obora u kome smo bili zatvoreni samo da bismo spoznali da je ovo stanje stvari univerzalno. Čitavim tokom krvave, nasilničke geneze ključni artefakti su ionako bili strane proizvodnje. Statusni simboli, mere luksuza, merila uspešnosti, kič kao estetika, licemerje kao norma iskrenosti. Samo je interpretacija bila domaća. Ona se prirodno uklapa u sliku stranog konformizma koji je po svojoj prirodi globalan.
Doba previranja preliva kamenčiće u plićaku svojim površinskim talasima. Združene energije militantnih pacifista, reakcionarnih progresivista i sličnih licemera čistog obraza bivaju žrtvovane na oltar religije bez boga u slavu ideala življenja u toku, po uvezenim merilima priučenih logika koje ne poznaju nijanse jer u svojoj agresivnoj neukosti korisno brkaju sa moralnim. Otuđenje od prirode je potpuno, svilene i nejake duše nemaju ni istoriju kao utehu, ona je za njih nedokučiva zbrka nepovezanih činjenica koja je sa razlogom stvar prošlosti koja se neće ponoviti. Zato vakuum bezobličnosti polaže pravo na večnost.
Okružen neviđenim dostignućima koje ubijaju pretpostavke autentičnog života, kao da ne preostaje ništa sem da troši , pije, jede, zabavlja se. Ceh će doći posle, gubljenje vremena u izgubljenom vremenu je apsurd. Tiha otkrovenja se po pravilu dešavaju iza leđa sramotljivih bukača. Ovde ne valja, zato što ne valja ni tamo. Otpor, i onda i sada, se nameće kao imperativ dostojan ideala kosmičke neukaljanosti.

Times are changing for the worse
Gotta keep a positive outlook
Growing up in such violent times
Have some faith and you'll get by
Thinking back when I was a kid
Times have changed so much since then
All grown up I gotta do for myself
I refuse to depend on anyone else
Life's hard, you struggle some times
In the end I'll get what's mine
But for now I'll deal with the times
Have some faith and you'll get by
Times are changing for the worse
Times are changing - I keep
I know my family is there for me
And without them where the hell would I be
But still I gotta try to be my own man
Make good of what I got - do the best that I can

Najbolje za nasdvoje 2009. (Definitive)

REW<<<

Made in Serbia
...
50 - 41
...
40 - 31
...
30 - 21
...
20 - 11
...

PLAY >>>

• Bill Callahan - Sometimes I Wish We Were an Eagle (Drag City)
• Cave - Psychic Psummer (Important)
• Dan Deacon - Bromst (Carpark)
• Diskurz - U protivnom (Dallas)
• Kylesa - Static Tensions (Prostethic)
• Slim Twig - Contempt! (Paper Bag)
• Timber Timbre - S/T (Out of this Spark)
• Tortoise - Beacons of Ancestorship (Thrill Jockey)
• Yawning Sons - Ceremony to the Sunset (Lexicon Devil)

...and
#1 for 2009.
is...

Shelter Red - Strike A Mortal Terror (Sound vs. Silence)

Najbolje za nasdvoje 2009. (20 - 11)

Anaal Nathrakh - In the Constellation of the Black Widow (Candlelight)
Death - ...For the Whole World To See (Drag City)
DJ Sprinkles - Midtown 120 Blues (Mule Musiq)
Do Make Say Think - Other Truths (Constellation)
Oranssi Pazuzu - Muukulainen Puhuu (Violent Journey)
Phantogram - Eyelid Movies (Barely Breaking Even)
Rome - Flowers From Exile ([Trisol] Music Group GmbH)
sgt. - Capital of Gravity EP (Youth Inc./Penguinmarket)
The Phantom Band - Checkmate Savage (Chemikal Underground)
Thy Catafalque - Róka Hasa Rádió(Epidemie)

Mala muška antologija (priredio Branko Kockica)/Branislav Milićević - Prizemljena sreća, priručnik za upotrebu života (Book & Marso, 2008)

Kakva je takva je, domaća popularna kultura može da se podiči kakvim-takvim kontinuitetom, samo što je isti skrajnut na margine od straobalne količine zvezdi i njihovih, ne zna im se broja, hitova. Verujem da nikome ne moram da objašnjavam ko je Branko Kockica. Koga je svojevremeno u mladosti stezala crvena marama oko vrata daće kredit ovom autoru koji, s pravom, u svojoj knjizi Prizemljena sreća kaže da je na ovim prostorima "bio popularniji od Bitlsa".
Idu godine, velika većina je odavno digla ruke od nauma da pokuša da objasni šta se to poslednjih par decenija događalo, prepustili su se kolotečini koja ih pljuska u lice i otanjuje dušu, za koju su ubedili sebe da ne postoji. Samo Branko i dalje šljaka za svoje tatatatirce koji su u međuvremenu primorani da zarađuju za nasušni 'leba prostituišući se kao činovnici, pandurčine i "kreativni" radnici, pioni reklamokratije. Samom Branku od njega samog veće pohvale nema - za razliku od maltene svih ostalih kolega koje su nam bojili detinjstvo, on je u praksi sačuvao svoje dostojanstvo - nije se estradizovao, ne uvaljuje nam nepotrebnu robu sa malih ekrana, ne pravi budalu od sebe za masan keš, već u senci radi ono što ga zabavlja jer ga interesuje.
Tako je nastala Prizemljena sreća, zbirka Kockicinih meditacija o smislu života, u čemu se Branislav slaže sa Aristotelom - sreća je ta kojoj težimo tokom kratkog boravka u ovoj inkarnaciji. Da, dobro ste čuli, Branko veruje u budističku shemu tokova života pa je rešio da ovu knjigu napiše za svoje buduće ja, kada se ono bude bližilo četvrtoj deceniji života.
Stoga su teme kojima se Kockica bavi u ovoj knjizi itekako ozbiljne ali obrađene na onaj dobro poznati autorov vrcav i šarmantan način, što je disciplina koju je Milićević apsolvirao u svom decenijskom pedagoškom radu.
Odrastajući zajedno sa svojom vernom publikom, on protresa pitanja dobra, zla, Boga, muško-ženskih odnosa, pitanja smisla, besmisla, života i smrti uz neizostavne i veoma osvežavajuće crtice iz ličnog života. Upada u oči da je Kockica delu pristupio studiozno uz obilje predloga za čitanje i citiranja i parafraze ideja drugih učenih glava. No, on se izdvaja iz te sumorno-ozbiljne ekipe vadeći iz rukava geg i smicalicu kao npr. na strani 118 kada poetički raskrinkava sveopštost laži:

Trgovci tvrde kako nabavljaju robu na veliko, pa je zato kod njih, kao bajagi, badava, a od cene boli glava.
Seljaci ne prskaju rane breskve, kako kažu, jer ih, kao bajagi, daju i svojoj deci, a lažu.
Noćni portiri lažu da ne spavaju, vojnici lažu da se ne useravaju. Kurve lažu da svršavaju, glumci da se uživljavaju. Advokati lažu kako će da nas izvuku, panduri da ne tuku.
Šef policije kaže kako ne može da otkrije detalje istrage dok ne pohvata sve krivce, a u stvari, laže smelo, jer je gradonačelnikov sin umešan debelo.
Političari kažu kako moraju da razgovaraju iza zatvorenih vrata, jer je to, kao bajagi, naciji u interesu, a u stvari štite one koji su ih doveli na tu adresu.
A oni koji su ih doveli na vlast lažu do zla boga, ali im ništa ne možemo zbog toga. Vladari iz tame se u svojoj senci skrivaju i uživaju.

Za razliku od Prizemljene sreće koja nas upoznaje sa Brankom-piscem, Mala muška antologija je bunjište Branka-kompilatora u kojoj on na svetlo dana izvodi bezbroj citata poznatih ličnosti na temu muško-ženskih odnosa. Nalik sličnim kompilatorskim instant poduhvatima tipa "Riznica mudrosti" i ovo se čita u dahu uz česte prekide izazvane salvama smeha. Ako je Prizemljena sreća udžbenik, Mala muška antologija je radna sveska, a Branko Milićević alijas Branko Kockica je i dalje učitelj, na radost sve sada već odrasle dece.

Najbolje za nasdvoje 2009. (30 - 21)

BATS - Red in Tooth & Claw (Richter Collective)

Blut Aus Nord - Memoria Vetusta II: Dialogue with Stars (Candlelight)

DJ Spooky - The Secret Song (Thirsty Ear)

Low Frequency in Stereo - Futuro (Rune Grammofon)

Moritz Von Oswald Trio - Vertical Ascent (Honest Jon's)

Myka9 - 1969 (Fake Four Inc.)

note. - My City of Ghosts, Stars and Hours (Self released)

Pajo - Scream with Me (Black Tent Press)

The Black Dog - Further Vexations (Soma)

The-Dream - Love vs. Money (Radio Killa/Def Jam)

Fish Tank – Andrea Arnold (2009.)

Kad sam sela da gledam Akvarijum, prvi put sam čula za Andreu Arnold da bi se ispostavilo da je ona „dobro čuvana tajna“ novog britanskog filma, pa je već zaradila pridev „ženski Ken Loach“, i to na osnovu kratke filmografije – jedan kratki i jedan dugometražni film (Red Road), pre Akvarijuma koji će doći na FEST.

Iako stoji sličnost sa Loachem, najpre u izboru miljea (ljudi sa zaradama ispod proseka, odloženi na obode grada i obode života), Arnoldova barem u Akvarijumu izdužuje putanju junaka tako da geometrija društva gubi onu kristalno jasnu, spoljnu vizuru kojom Loach svoje junake uvek vraća društvu kao neko ko redovno plaća porez. Arnoldova ga defakto ne plaća.

U priči o 15-ogodišnjoj Mii koja živi sa majkom i mlađom sestrom u stambenoj košnici u Eseksu i mašta da postane profesionalni brejkdenser, Arnoldova u startu uvodi senku koja naposletku Miu svlači sa mape socijalnog slučaja time što mladoj glumici koja debituje ulogom Mie ne daje da sasvim izvežba pokrete, oduzimajući satisfakciju“plesa do smrti“ ili „plesa do ljubavi“ kao legitimnog prevazilaženja klasnih barijera i sticanja satisfakcije. Namerno nevešti plesni pokreti koji su daleko od toga da vas fasciniraju poput i ubede da je Mia nebrušeni dijamant nekakve plesne scene poput Bilija Eliota ili Bejbi iz Prljavog plesa. Opet, Arnoldova ne čini Miin ples pukom kopijom, kao što je to slučaj u filmu Toni Manero.

Otuda, kapiram da ovakav film nema prijemčivost krupnog arhetipa, ili velike zabave, ali to što izlazi na crtu obema stranama čini ga posebnim i meni dragim. Zapravo, da biste kao gledalac stigli na jednu od ove dve obale, treba da plivate po mulju sopstvene borbe.

Peripetije u priči zapravo su Miino obračunavanje sa različitim narativnim i žanrovskim konstruktima u koje bi mogla biti zarobljena i kroz njih razrešena.

Isprva je ona devojčurak koji pokušava da se izvuče iz dušegupke socijale preko konkursa za igračicu, mlada buntovnica koja kredibilitet stiče kroz konstantno sukobljavanje sa autoritetima (majka) i konkurencijom - prsate igračice koje se uvijaju a la Dženifer Lopez direktno ugrožavajući i provocirajući našu junakinju). Arnoldova joj svesno ne izlazi u susret, pa zidove predgrađa koji je opasuju ne vaja kao betoniran hood, niti kao romantizovane predgrađe za pičkice u kariranim košuljama.

Arnoldova provodi svoju junakinju kroz ove kodirane odaje, kao da dugo priprema tikvice koje se isprva pohuju, a tek onda upadaju u sos sasvim nove smeše ukusa i mirisa.

O tome najbolje govori scena u kojoj se najbolje i najdublje ovi konstrukti kulturološki uslovljenog oslobađanja mlade devojke preklapaju – u sceni noćnog plesa za maminog novog ljubavnika – Irca!

U toj sceni gde Mia svom novom prijatelju, očigledno očinskoj figuri, prikazuje tačku koju će izvesti na predstojećem konkursu za plesačicu u nekakvom klubu. Ples kao vid Miine borbe da izađe iz akvarijuma paradoksalno i po Miu poražavajuće postaje ples zavođenja gde Miinu muziku zamenjuje omiljena numera irskog zavodnika California Dreaming. Ako se uzme u obzir da je ova inače divna pesma upotrebljena u slične svrhe u Nemescuovom istoimenom filmu, može se reći da je to saundtrek stranog prisustva, osvajačke, kolonizatorske sile koja dolazi samo da uzme, a ništa da ponudi zauzvrat osim par uzdaha šmekera u uniformi ili zavodnika na maminom kauču. To je zvuk sna o nekoj drugoj zemlji, nekom drugom svetu koji nikad nije naš. Gde devojčice postaju „žene“.California Dreaming veoma brzo postaje California Fucking, a Arnoldova tu ne seče kadar.

Akvarijum iz naslova tako dobija daleko dublje, na socijalnoj mapi odviše komlikovano značenja – Miino suočavanje sa dvoseklim mačem njenog sna o oslobođenju kroz šoubiznis, kroz prisvajanje ponuđene, koreografisane slike savladavanja prepreka.

Arnoldova pažljivo gradi Miinu putanju od bildovanja sopstvenog ega kako bi se opstalo – dakle pokazivanja sebi da se može, do pozornice na kojoj se pleše za druge, na kojoj, šta god izvodio, šta god iznosio postaješ posmatrani, postaješ pozorišna tačka koja nekog treba da zadovolji. Arnoldova ukazuje na ovu tačku kao trenutak razočaranja i osvešćenja, izlaska iz predstave za druge u život.

I upravo na tom mestu, akvarijum sa junacima prska tako što pronalazi zid iza zida – prava pitanja iza postavljenih i otkriva bolnu istinu o lancima društva koji su mnogo dublje postavljeni u biće pojedinca nego što se to može razrešiti kroz socijalnu sliku.

Otuda, ovo jeste jedan od boljih filmova o odrastanju koji su preplavili nezavisnu filmsku scenu. Dok je ovaj trend većini reditelja poslužio za regresiju u tobož nevina srdašca svojih verterovskih junaka i pravljenje filmskih scena od svake, iole uobličene bale koju neko od njih ostavi na jastuku prilikom spavanja, Arnoldova opisuje pun krug od detinjih strahova preko deziluzije do povraćaja snage – odrastanja, a da se nigde ne zaustavi da napuni mašinu benzinom.

Najbolje za nasdvoje 2009. (40 - 31)

80Kidz - This is my Shit (Kidz)
ART ABSCONs - Spektral Magik (ParaLucid)
Clutchy Hopkins meets Lord Kenjamin - Music is my Medicine (Ubiquity)
Curse ov Dialect - Crisis Tales (Staubgold/Mistletone)
Gun Outfit - Dim Light (Post Present Medium)
Kellermensch - S/T (Persona Non Grata/Target Distribution)
One Piece Puzzle - 13 zlatnih hitova (Menart)
Scraps of Tape - Grand Letdown (TenderVersion)
Shogun Kunitoki - Vinonaamakasio (Fonal)
Silk Flowers - S/T (Post Present Medium)

Najbolje za nasdvoje 2009. (50 - 41)

Animals as Leaders - S/T (Prostethic)
Cobalt - Gin (Profound Lore)
Devil’s Blood - The Time of No Time Evermore (Ván)
DJ Signify - Of Cities (Bully)
Irepress - Sol Eye Sea I (Translation Loss)
King Cannibal - Let the Night Roar (Ninja Tune)
Marc McGuire - a pocket full of rain (Pizza Night)
Marissa Nadler - Little Hells (Kemado)
Paul White - The Strange Dreams of Paul White (One-Handed)
Signal Hill - More After We're Gone (Self released)

Od žanromanije do žanrofobije

Čak i letimičnim pogledom na trenutno stanje na savremenoj muzičkoj sceni, teško da se konfuzijom satrveni posmatrač može oteti utisku nalik onom koje je zavladalo srpskim carstvom nakon smrti Despota Dušana Silnog. Kao što je poznato, nasleđenim očevim prostranstvom zavladao je Uroš koga nisu bez razloga prozvali Nejaki, jer su se po njegovom ataru razbaškarili njegovi bliži i dalji rođaci, te znani i neznani velikaši koji su zgrabili pogodan trenutak za osvajanje svog feudčića na kome su uspostavili apsolutnu upravu (poređenje sa današnjom, npr. Jagodinom ili Inđijom itekako je umesno).
U smutnim srednjevekovnim vremenima, posebno nakon jednog događaja iz 1389. godine, takav trend se nastavio doživevši formalnu modifikaciju tako što je uticaj Otomana na velikaške prilike bio veći, ako ne verujete pitajte Kraljeviće Marka, vazala. Pitanje da li bi Dušan, da je malo duže poživeo, izašao na kraj sa novom silom koja je (ne zaboravimo to!), vladala delom ove teritorije sve do prošlog veka, istorija pamti njegova dva velika poraza od Turaka u bitkama kod Stefanijane (1344) i Dimotike (1352).

Neverziranim čitaocima u materiju dalje srpske istorije (mada je u srpskoj vizuri istorija UVEK pitanje sadašnjice) sam spremio drugi primer, i to iz školske klupe. U osnovnoj školi geografiju mi je predavala jedna neobična gospođa sa ormanom punim živopisnih haljina, koja se učenicima uglavnom obraćala u stihu („Izvolite sesti, al’ nemojte jesti“, „Danas ćemo da vidimo da li ćemo da se svidimo“, „Na kartu izađi Afriku pronađi“, „Kroz prozor izletećeš, na ulicu sletećeš i u Dunav uletećeš“ i najzlokobnija „Danas nam je u planu šetnja po Mediteranu“ (primera je milion)). Na predavanju posvećenom Indiji, geo-poetesa reče kako se u domovini monsuna „znao red dok je službeni jezik bio engleski, ali da sad to više nije tako jer ima preko 200 jezika kojima se u ovoj zemlji priča“. Pedagoški je ova rečenica bila okej čim sam je zapamtio posle skoro 20 godina, iako je u sebi sadržala klicu „dobrodušnog“ rasizma kojima se po pravilu ogrće kolonijalizam radi opravdanja svoje nezasite pohlepe.
No, suštinsko pitanje koje nas ovde zanima je sledeće: kako se zove engleski jezik sadašnje muzičke scene? Ili, drugim rečima, ko je Dušan Silni? Na to pitanje ni muzički kritičari ni diskofili nemaju jasan odgovor. Ranije je bilo lako – jednostavno sve je u načelu bilo rok muzika. Ako nije rok, nije vredno pomena, nije muzika. Ranih devedesetih i Public Enemy je u Srbiji bio rok, ali rap nije (što objašnjava i dan danas prisutnu mržnju „rokera“ prema ovom pravcu).
U međuvremenu, rok je prepustio presto pop muzici, a da se pritom ne zna šta ova kovanica označava. Znamo za raniju podelu na ozbiljnu i zabavnu muziku, ali ona kao da, slično guranju svega i svačega u rok fioku, pripada nekim prohujalim vremenima. Pop je izvedenica od reči popularno, i primetno je njeno besomučno forsiranje, pa se tako ova odrednica, nalik evro-atlantskim integracijama, umeće u sve živo, što bar na ovim prostorima nije do skoro bio preovlađujući slučaj – tako sada imamo Pop-odne, Pop-boks, imali smo Pop-cycle (doduše i Pop mašinu, no zna se kako se taj bend zvao u svojoj drugoj inkarnaciji). Ipak, ta formulacija, koja je doživela renesansu tokom ostrvske državne „nation-building“ kampanje zvane „brit-pop“ je višestruko sporna jer ima aspiracije da u sebe uključi i sve one žanrovske (pod)pravce koji joj svojom sadržinom ne pripadaju.
S druge strane, ne treba puno objašnjavati šta se na Balkanu narodski podrazumeva pod pop muzikom, iako joj taj, zdravorazumskim kriterijumima neupitni status odriču upravo glavni promotori usiljene domaće pop-manije, koji mrzovoljno okreću glave na pomen Željka Joksimovića ili Marije Šerifović. Pošto je tako, znači da imamo posla sa elitizmom, a isti nikada nije bio previše popularan, pa samim tim nije pop. Da kontradikcija bude potpuna, ono što po ovim mišljenjima jeste pop nije istini za volju popularno, a na tome možemo da zahvalimo višedecenijskom naopakom a temeljnom radu domaćih muzičkih pera. Turbo-folk i njegovi bliži i dalji suvozemni i pomorski srodnici jesu pop, baš kao i čitava estrada (scena na španskom). Stiče se utisak da pop fanovi preziru rođaka zvanog populizam, ali je taj prezir kao i u većini popularnih stavova, tanak sloj šminke kojim bi da se zamažu očigledne sličnosti.

Terminologiju izmišljaju kritičari koji pišu za časopise, a njihove glavešine (famozna „uređivačka politika“) su u dosluhu za izdavačima čime se zatvara jedan samodovoljni lanac proizvodnje i potrošnje u kome su muzičari kolateralna šteta a žanrovi ovlašno namiren poriv za deskripcijom. Posebnu ulogu u tom procesu imaju preimenovanja brojnih muzičkih stilova.
Nešto što je prvobitno bilo punk (na engleskom „propalica“) brzo je mutiralo u beskrvno određenje „novi talas“ (preporučujem dokumentarac „Punk Attitude“ i scenu u kojoj Jello Biafra pizdi na takav razvoj događaja) čiji kum očigledno nije imao istančan osećaj za protok vremena, te pomenuti val ostade novi i dan danas, iako je odavno starudija (na domaćoj muzičkoj sceni u poslednje vreme su primetna i bukvalna tumačenja ove odrednice). Osamdesete su nam donele i uobličavanje zvuka krštenog kao rap (reč istog korena kao rape – silovati, u kolokvijalnom govoru označava i oštru kritiku, hapšenje ili kaznu za zločin) koji je brzometno očišćen od prljavih uličarskih i netržišnih konotacija terminom hip hop, što je ime ulične crnačke kulture čiji je rep integralni deo. Još jedan prokaženi žanr – heavy metal ili nešto kasnije samo metal, je u prethodnoj deceniji za šarene izloge pune nosača zvuka prigrlio "prihvatljiviju" odrednicu hard core, kako bi poboljšao svoju marketinšku prođu kod nemetalske publike. Čak i danas je veoma teško u određene glave utuviti fundamentalne razlike između ova dva muzička pravca, koja su se, istini za volju, nemalo puta plodno dodirnuli napravivši brojnu zdravu vanbračnu dečicu (vidi pod crossover (thrash), još jedan pojam koji je preko noći postao konfuzan). Reperi su preko noći postali slušaoci hip hopa (mada sam imao prilike i da budem ubeđivan kako je u stvari u pitanju lounge, šta god to bilo), a metalci neviđeni korovci, tako da te pojmove izgovorene iz armije usta ne treba uzimati zdravo za gotovo jer su u najvećoj meri ispražnjene od svog sadržaja, tj. ne znače ništa, baš kao i drveni komunistički glagoli zaživeti i ispoštovati. Slična sudbina zadesila je i tzv. post-rock čiji koreni vode od šugejza (još jedan opšti termin čije značenje vremenom bledi ) do avangardnijih formi hardkor panka i metala, pa ti probaj da se snađeš. Ako ne znaš šta je – provereno je post-rock!

Šta tek reći za kovanicu „indie“ kojom se poslednjih nekoliko godina frljaju svi živi, najčešće u smrtonosnom koktelu sa mrnjavčevićevskim pojmom „pop“? Nekada je ona označavala bendove koji su do svoje popularnosti stizali van okoštalih tokova muzičke industrije, danas ta reč označava skoro sve koji su do juče bili urbani a prekjuče kul. Prošle decenije bila je aktualna odrednica „alternativa“, iako je gro izvođača pod tom etiketom izdavao albume za mejdžor kuće, što je trend prisutan od izlaska zlosrećnog Nirvaninog Nevermind, od koga je, sad vidimo ono što je Kurta Cobain spoznao kobnog aprila 1994, bilo više štete nego koristi. Ništa manje zlokoban amalgam od šlagerske indie-pop samolepljivosti može se naći ispod kamena na kome piše indietronica.

Sada kada je jasno da je žanrovska zbrka ogromna, ne iznenađuje odavno uočena potreba da formulacije muzičkih stilova dobiju na detaljnosti. Loša vest u ovom procesu je što je on odavno prešao granice apsurda i postao sam sebi cilj. Posebno indikativne u ovom smislu su metal (gde svaki drugi bend, ako verujete dokonim kritičarima svira thrashblackultradeathdoom ili psychstonersludgecrustneopagan varijantu ove muzike) i plesne/klupske/electro odrednice (minimalglitchambienttechelectro, downtempobreakbeatgaragedrumnbass, technotrance2step idm) koje dodatno pospešuju problem snalaženja u savremenoj muzičkoj džungli prepunoj terminoloških opasnosti. Suštinsko pitanje je da li su žanrovskoj Amazoniji potrebni prohodni i uredno obeleženi makadami ili je, za promenu, umesnije ekološku svest primeniti u praksi. Ono što je jasno je da od današnjih smernica malo ko ima vajde.

Mogu se čuti tvrdnje da je žanrovske podele izmislila muzička industrija kako bi konzumentima uvalila što više nepotrebnih stvari, i to nije tvrdnja bez osnova. Sećam se da sam jednom prilikom kada sam izašao da kupim cigarete, čekajući u redu slušao razgovor jedne tinejdžerke sa dva njena prijatelja. Devojčica je u tri minuta bar 20 puta ponovila kako je hip hop njen primarni muzički izbor a outfit joj je davao za pravo – skejterke sa debelim drečavim pertlama, vrećaste pantalone i prigodni duks sa kapuljačom. Verujem da ste i sami nailazili na slične žalosne slučajeve u kojima se žanr shvata kao surogat identiteta na pojavnoj ravni. Od sličnih vizualnosti pate i die-hard fanovi svih ostalih muzičkih pravaca aktualnog trenutka, ovom prilikom izdvajamo sveže armije obožavatelja dubstepa i new weird americe, dok svoje mesto pod suncem traže novomobilisani fanovi techstepa i hypnagogic popa. Biti kul po svaku cenu zaista nema cenu.
Jasno je da se trenutno ne zna kome je teže: kritičarima koji smatraju da moraju da nastave da "izmišljaju" nove pojmove ili čitaocima koji se dovijaju kako bi dokučili šta su pisci hteli da kažu. Zato „neupućeni“ i dižu ruke od muzičkih sadržaja, i otpisuju baratanje pojmovima tog tipa kao neopevani snobizam. Bilo kako bilo, za žanrove današnjice malo ko danas može da tvrdi da ih istinski poznaje. Eto, na primer, ko može da ponudi odgovor na pitanje koje, verujem, hipotetički najviše zanima Dušanove Srbe i filološki nastrojene Indijce: od kada je to folk postao etno?

Xiqhhyiecryn - Memory Lover (Àsino Elettronico)

Na moje veliko zadovoljstvo uspeo sam da uz pomoć dragih ljudi sa beogradske net etikete Àsino Elettronico rešim nedavnu misteriju koja se tiče živopisnih imena izvođača sa ove etikete. Ime kuće na italijanskom znači "Elektronski magarac", nedavno recenzirani Koneyn se takođe držao faune birajući holandski izraz za zeca, dok je čovek za čije ime je zapravo izmišljena funkcija copy/paste u potrazi za inspiracijom otišao korak dalje od živo(tinjsko)g sveta.

Xiqhhyiecryn nesumnjivo ima originalni koncept u pogledu svog imena; ono naime nije predviđeno za čitanje. Nasuprot tome, u prvi plan se ističe vizualnost oznake, što je nesumnjivo odluka u duhu post-modernih vremena u kojima živimo.
Od ranije znamo da je etiketa koja je izbacila ovo izdanje potpuno usmerena ka novim elektronskim tendencijama i Memory Lover nipošto nije izuzetak. Za razliku od svog techno orijentisanog kolege Koneyna, njegov zvuk ima preovlađujuće utemeljenje u glitch estetici, zvučnim prskalicama, vrenjima i praskovima iz repertoara grupe Autechre (namerno izbegavamo pretencioznu žanrovsku odrednicu IDM, uz "pametnu" muziku se u principu ne igra).
Druga zvučna dimenzija ove epopeje duge maltene 75 minuta je svojevrsna tupost (ili otupelost) koja atakuje na uši slušaoca nalik na efekat koji u bubnim opnama proizvodi predugi boravak pod vodom. Xiqhhyiecryn sebi svojstvenom redukcijom iz sopstvenog ugla postojanja postiže melanholičnu atmosferu nezaokruženosti, emocionalne oskudice i necelovitosti koja se po pravilu završava sa nekoliko neprijatnih kamenčića u cipeli. Simbolički gledano, i ovo izdanje je u određenom smislu manifest urbane otuđenosti koje postavlja Beograd na mapu globalnog savremenog zvuka.
Istini za volju, album je mogao biti i kraći, ali teško da bi se i za jednu temu s ove ploče moglo reći da je filer. Rad i trud su primetni, ostaje da vidimo u kom će pravcu priča dalje da se razvija. Ako imate afiniteta ka ovakvim sazvučjima, svakako probajte.
Xiqhhyiecryn - Memory Lover