Ispravljamo nemar iz nehata počinjen u toku prethodne godine i vadimo iz zapećka hip hop izdanja koja su se pompom oko sebe izdvojila na domaćoj sceni. Što se tiče uvodnih napomena, opšti utisak je da je potpuno formirana srpska hip hop scena u 2009. uglavnom tapkala u mestu, a da je to paradoksalno doživelo i više nego pristojan medijski tretman. Iako će vam domaći reperi uglavnom reći da se muzikom bave iz hobija koji im omogućava da ponekad sebi kupe doručak i cigare, jasno je da je zaokružen proces korporativizicije ovog pravca u srpskim okvirima. Kolateralna žrtva u čitavoj priči, kao što to obično biva kada se povede priča o profesionalizmu, je smanjenje nivoa entuzijazma, koji je svojevremeno i doveo hip hop na pozicije na kojima je danas u Srbiji. Da stvari budu još komplikovanije, ni undeground igrači ne pokazuju preteranu želju da razgranaju opseg ovog muzičkog izraza, uglavnom se zadovoljavajući ambicijom da budu što sličniji starim, etabliranim imenima. Zbog toga u ovoj združenoj recenziji tri albuma nema novih imena, što je činjenica koja zabrinjava.
Kao i do sada, idemo hronološkim redom, te je prvi album u srpskom hip hop het-triku iz prošle godine album grupe THCF - Majmun Idzuo. Već su do sada svi upoznati sa verovatno najvećim hitom iz prošle godine Trenerka stil, kojim je potpuno uobličen revival dizelaštva koji je u srpski rep mejnstrim u poslednjih nekoliko godina lansirao Juice. S tim u vezi, bitno je istaći da THCF ne prevazilazi već uspostavljeni nivo na ovom polju, već samo pruža solidan prilog antologiji istog.
Duet koji čine Bore i Stefan se na svom drugom studijskom ostvarenju doista potrudio da u domaći milje presadi hard core hip hop priču na osnovama koji su od gangsta rapa napravili mašinu za zgrtanje para. Upadaju u uši zanatski solidno urađene matrice koje je mahom potpisao Rexxona iz grupe VIP, koje u sebi sadrže idealnu ravnotežu tvrdog i prijemčivog. THCF je dosta napredovao od svog debi albuma, ali čini se da to nije dovoljno da bi ovaj prikaz bio pozitivan bez zadrške.
Hvaljeni i kuđeni iz istog razloga - jasno izražene želje da uličnu atmosferu i ikonografiju asfalta prenesu u muzičku formu, grupi u najvećoj meri fali ljasnije izraženog ličnog šmeka, nečeg unikatnog što bi ostavio dublji trag na slušaoca. Video-singlovi su dobro izabrani, i sama izvedba je u globalu korektna, no na ovoj ploči fali ono nešto neizrecivo što prosečna ostvarenja odvaja od vrhunskih.
Stvari nesumnjivo bolje stoje po preslušavanju trećeg LP albuma čoveka koji se zove Boško Ćirković Škabo jubilejski nazvanog Deset dina glasa na matrici (Magmedia). Najprofilisaniji i nesumnjivo najvredniji izdanak sindikatske ekipe izbacio je najzaokruženiji domaći rap album u prošloj godini. Nakon albuma Remek delo iz 2008. koji svojim adult-oriented pristupom parira za sada poslednjem izdanju Straight Jackin 004 (2004), Škabo se na velika vrata vraća svom visoko profilisanom i elokventnom izrazu. Ono što je na prethodnom albumu falilo, a to su hitovi, na novom albumu ne manjka. Ono što fali domaćoj sceni, a to je jasno artikulisan lični stav, na ovom albumu je prisutno u izobilju - naslovi Beli šengeni, bela lista, MUP (Mafija u plavom) ili Stanje stvari dovoljno su slikoviti.Škabu u prilog ide i autorska raznovrsnost koja najvećim tokom spasava koncept albuma od upadanja u kliše ili monotonije, rak rane tzv. zabavljačkog repa komičarske provonijencije koji se na domaćoj sceni profilisao kao udarna igla ovog pravca u novom milenijumu. Škabo svojim ozbiljnim i pedagoškim pristupom vraća igru na svoje izvorište, i na ovom albumu rep je shvaćen kao forma koja omogućava da se jasno izraze sopstvene misli i med i mleko ovog žanra, bez dlake na jeziku izraženi stavovi koji imaju svoje sledbenike ali nemaju prođu u krugovima aktualnog establišmenta.
Ovakav, ex-catedra ugao gledanja na stvari, kojim Škabo hirurški precizno skenira okolinu koja ga okružuje, je zasmetao kritičaru Statusa Nebojši Mariću koji reperu zamera "didaktički ton" čitavog izdanja. Ali upravo u tom detalju se vidi i sve bogatstvo hip hop izraza - on može biti i zabavan i ozbiljan, i didaktičan i otkačen, na kraju samo ostaje slušaočev senzibilitet kao vrhovni sudija, kojim se procenjuje da li nešto valja ili ne valja. Ne računajući nepotrebni, ko zna koji mix "lična karta" numere Škabo Maestro, Deset dina glasa na matrici polaže taj ispit autentičnosti i kvaliteta.
Za kraj, izdanje kojim je zaključena prethodna godina je Praznik za uši koji potpisuje Bdat Džutim (Magmedia) svima poznatiji kao Timbe, integralni deo finalnog trilinga osoblja grupe Bad Copy. Džutimov solo debi je dosta dugo očekivan i još duže pripreman, a bar dve i po godine unazad najavljivan. Isečci koji su tu i tamo puštani u etar su bili veoma obećavajući, pa nema mesta sumnji da se od ovog albuma dosta očekivalo.
Sam Timbe je jedan od retkih domaćih repera kod koga se tokom karijere prepoznaje MC napredak koji je u krajnjoj liniji rezultirao neusiljenošću izraza kao vrhovnom odlikom. U tom smislu, Praznik za uši je lep pokazatelj nove etape u evoluciji ovog autora, u čemu mu pomažu brojni gosti sa domaće i regionalne scene među kojima se posebno izdvajaju Šef Sale (Beogradski sindikat), i Kruks i Šmek Dedi iz Bauk Squada, grupe koja još uvek čeka svoju priliku da ostavi dublji trag na domaćoj sceni, za šta ima potencijala. Slično se može reći i za matrice koje su radila raznorazna imena od Skoplja do Zagreba, a Džutimov lep gest u shvatanju hip hop kulture izražen je u numeri Na kecu i dvojci u kojima odaje priznanje didžejevima koje voli da sluša, a najvišu ocenu zaslužuje i konceptualna 51.
Ostatak albuma proizvodi pomešan utisak. Najkraće rečeno, tamo gde Bdat Džutim uspeva da izađe iz senke zamornog 43-23 humora, Praznik za uši funkcioniše kao vanredno intimistički prigradski manifest sa sve živopisnim reminscincijama i dobrodošlom otklonu od konstrukta figure svemogućeg repera koji živi kao bubreg u loju. Na žalost, kada se priči pridruže ostaci Bed Kopi ekipe sa pridruženim članovima, problemi se sklanjaju u stranu i počinje hiljadu puta prežvakano prežderavanje i opijanje koje na ovaj album baca deža-vi fleku koja se ne može oprati. To je šteta, jer MC izgrađenog stila kao Džutim ima štošta da ispriča iz svoje autentične vizure da bi se sklanjao u ziherašku hladovinu ludog provoda. Stoga je Praznik za uši na žalost propuštena prilika da se učini više u pravcu auto-legitimisanja i artikulacije još uvek neispričanih priča. No, s obzirom na od ranije poznatu upornost i žilavost Džutima koja se ogleda u nespremnosti na odustajanje iako otežavajuće okolnosti otpisivanja vrebaju iza svakog ćoška, verujem da će se u novoj prilici uočeni nedostaci ispraviti i da na to nećemo predugo čekati.
stara verzija (koje nema na albumu)
.jpg)
Постови
